Američki ekonomista analizirao je presude donijete između 1602. i 1799. i primijetio da su sudije bile spremne da pomognu ljudima “vrijednim pomoći”, što je imalo nesagledive posljedice.
Naime, pošto je osmanlijska elita mogla da se oslanja na podršku sudova u parnicama, plaćali su daleko više od žena, nemuslimanskog stanovništva i siromaha, pa su pripadnici ovih populacija češće dobijali sudske kazne.
Profesor Timur Kuran koji je o tome napisao rad u časopisu “Economic Journal” , smatra da je to pogubno uticalo na investicije u doba kad je industrijska revolucija uveliko obuzela Evropu.
On smatra da su zakoni na Zapadu imali slične efekte kao današnji, ali na drugačije grupe ljudi. Pošto, naime, zakon štiti siromahe od njihovih kreditora, oni su nekad primorani da idu zelenašima koji im uzimaju astronomske kamate, dok bogati dobijaju obične kredite.
Međutim, u otomanskom šerijatu, sudije su pomagale onima koji su bili iz visokog staleža.
“Neželjena posljedica toga bila je da su bogataši bili smatrani nepouzdanim, što im je povećalo troškove zaduživanja. Tako je postalo rizično pozajmljivati ljudima iz privilegovanih grupa, jer su sudovi pokazivali da su oni spremni da krše dogovore”, kaže profesor Kuran, koji predaje na Djuk univerzitetu.
Žene, na primjer, mogle su lako da pozajmljuju novac, djelimično zbog toga što im je bjekstvo bilo onemogućeno, zato što nisu mogle da putuju bez muškog pratioca.
Tako je njihov “kreditni rejting” bio bolji od rejtinga muškaraca, koji su davali i do 26 odsto više kamate na pozajmice.
“Bogati i moćni ljudi bili su skloniji kršenju dogovora, jer ih je sud češće oslobađao kazni”, kaže Kuran koji smatra da je zbog toga Osmansko carstvo propustilo priliku da se industrijalizuje u korak s Evropom.
“Da bi uspjeli u masovnoj proizvodnji, bilo im je potrebno mnogo više kapitala”, smatra on. (b92)
