Njegova porodična trilogija romana magijsko je mlivo života i smrti, svijeta i jezika. „Rani jadi", „Bašta pepeo", „Peščanik". Tu su se licem u lice pogledali besmrtnost i ništavilo. I kad donose vijesti mača iskovanog da nahrani gavrana, te knjige govore u ime čovjekovo. To je govor širi od ravnice, otvoreniji od zvjezdanoga neba u pozno ljeto nad Cetinjem i čistiji od zvuka zvona koja na Lučindan tuku. Kroz odgovore koje Kiš daje na pitanja koje je 20. vijek postavio /najmarkantija su Gulag i Aušvic / njegovi romani vračaju povjerenje u zdrav razum.
Redukcionizam
Vrijeme i prostor određuju biografiju Danila Kiša. Redukcionizam biografije kao forma fantastike. Postupak kinematografski.
Čin prvi: Ulica Bemova 21. Nasilje. Bijeda. Smrt. Novosadski hladni dani. Ubijaju vojvođanske Jevreje. „Iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svijetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se redale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori. (D. Kiš „Gorki talog iskustva" str. 185)
Čin drugi: Slika cetinjska. Godina 1953. Ili neka slično. Svejedno.
„Tamo, kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrečan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drangu biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu! Drugi su sanjali o bekstvu preko granice ili, jedno vreme, o bekstvu u brda. Ja sam tu granicu prešao i domogao se tih brda tim bekstvom u knjige, u fikciju, još goru.(D. Kiš „Gorki talog iskustva" str. 9)
Čin treći: San o bjekstvu.
Mansarde. Pijanstva. Vino. Vrline. Citre i Cigani. „Bele ruže, nežne ruže" - na mađarskom. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u „Tri šešira'", u „Prešerno-vu klet", i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. 'Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?' Pisac je odgovorio: Ja sam noću pio, a danju radio.' Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!" (D. Kiš „Gorki talog iskustva, str. 11)
Čin četvrti: Na putu za Pariz. Važno! Prvi prelazak granice. „Reči - prešli smo granicu -zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve 'prirodne granice', nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. Nebo nema otadžbine. Ni zemlja nema otadžbine. (D.Kiš „Izlet u Pariz", Varia, str.535).
Čin peti: Kišovska sažetost anegdote. Septembar. Godine 1989. Meljine. Ljekara koji ga je pregledao pita - La comedia e finita?
- La comedia e finita – mirno kaže ljekar.
Na naš način
Četrdeset dana nakon te scene u Meljinama otvorio se ambis. Danilo Kiš sahranjen je u Beogradu. Nakon neuspjele sahrane na kojoj se prije odbio pojaviti - birajući umjesto povlačenja u ćutnju otpor nečuvenoj hajci koju su na njega podigli zbog istina kazanih u knjizi „Grobnica za Borisa Davidoviča" - Srbija mu organizuje novi pogreb o državnom trošku. Sahranjuju ga po pravoslavnom obredu. Pop, po običaju pretjeruje. Crna Gora, zavičaj njegove majke, odužila mu se na svoj način. Najznačajniju državnu književnu nagradu nije dobio. Žurili su da im Desanku Maksimović smrt ne ugrabi. U žurbi, ona ga je nadživjela. Taj prestup kompenzirali su tako što je ovdje posthumno se diviti Kišu svojstvo onoga ko je nobl. Uzgred, uz nekoliko časnih izuzetaka, o njemu se piše netalentovano, neinteligentno, neplemenito, nametljivo, uz neizbježan palanački patos. Broj posthumnih intimusa Danila Kiša opasno se približio broju crnogorskih državljana koji imaju objavljenu knjigu. Suma čeljadi koja sebi daju za pravo da se u konačnom odsustvu tog čovjeka predstavljaju kao njegovi najbolji drugovi golema je. Tako ljudski kada su u pitanju prijateljstva koja veliki ljudi nemogu demantovati. U momentu njegovog raspeća, osim Pavla Đonovića, M. Špadijera, B. Koprivice, B. Popovića, B. Pekića, M. Kovača i B. Krivokapića, uz njega ne bijaše nikog da se kroz egzistencijalni angažman ili teorijskim radovima suprotstavi zaostalim konceptima života i literature koje su Kišu uništavale život. U posthumnoj slavi svi su se pisci, publicisti i partijski apartčici sjetili da smo naši, da vrednijega, umnijega i toliko sličnoga nama, Crnogorka još rađala nije.
Za svoju dušu, tokom devedesetih, Danilu Kišu, sinu plemenite crnogorske odive, vlast se odužila imenujući njegovim imenom jedan trg i jednu školu. Da ga lako ne zaboravljamo dokazali smo i postavljajući mu bistu. Tipično crnogorski. Ni prerano, ni prekasno, ni na vrijeme.
Piše: Vlatko SIMUNOVIĆ
Pobjeda
