„Nije isti Marko Vidojković koji je pisao prvi roman „Ples sitnih demona“ sa 24 godine, i onaj koji je poslednji „Urednik“ pisao sa 38. Razlika je znatna“, kaže ovaj beogradski autor više bestselera, koji je bio gost 9. Međunarodnog podgoričkog sajma knjiga.
Sa nešto manje od 40 godina, može se već pohvaliti da je u proteklih 13 godina objavio sedam romana: „Ples sitnih demona“ (2001), „Đavo je moj drug“ (2002), „Pikavci na plaži“ (2003), „Kandže“ (2004), „Sve crvenkpe su iste“ (2006), „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ (2009) i „Kandže 2: Diler i smrt“ (2012) i „Urednik“ (2014), i zbirku priča „Bog ti pomogo“ (2007). Slavu je doživio beselerom „Kandže“, koji je sredinom prošle decenije imao pet izdanja. Bio je urednik popularnih muških magazina „Plejboj“ („Playboy“) i „Maksim“ („Maxim“). Prošle godine smo ga na više regionalnih TV stanica mogli vidjeti u dokumentarnoj seriji „Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest“, kada je sa Miljenkom Jergovićem obišao najpoznatija mjesta iz bliže istorije bivše Jugoslavije.
Prvim romanom, kaže, želio je da raskine vlastitu tradiciju pisanjam i to priča. Nakon stotinak kratkih, želio je jednu dužu storiju u isto takvoj formi.
- Sebi sam rekao: odaberi jednu životnu, vremensku celinu i od toga napravi knjigu. Onda sam i našao tu celinu: u romanu „Ples sitnih demona“ to je bila moja druga godina srednje škole. Izmislio sam svoj alter ego, Bobana Šestića, i napisao roman o tome kako je bilo biti tinejdžer 1992. godine u Beogradu, u Srbiji. Meni je to bio najdraži period u životu do tad i zato sam o njemu pisao – kaže on.A kada je riječ o prošlogodišnjem izdanju „Urednik“, ni tu mu nije nedostajalo priča iz vlastitog života koje bi pretvorio u zaplet romana.
- U vreme kada sam kao urednik „Maxim“-a bio u Las Vegasu na konferenciji, 2006. godine, išao sam tamo sa idejom da napravim što je moguće veći lom. Ja sam veliki fan „Paranoje u Las Vegasu“ i hteo sam da napravim „srpsku paranoju u Las Vegasu“ u pravom životu. To sam i uradio, ali sam negde sam sa sobom – odnosno tim nevidljivim mehanizmom koji upravlja našim životima – napravio dil da ću jednoga dana napisati od toga knjigu. Ni sanjao nisam 2006. godine, kada sam pravio taj lom u Las Vegasu, da je to zenit te pozne raskalašne ekonomije koja će uskoro da kolabira. Kada je došlo doba da pišem knjigu, onda sam vrlo jasno želeo da pišem o tome zašto je došlo do svetske ekonomske krize – priča Vidojković.
On podsjeća na činjenicu da je sav sjaj koji se tada mogao vidjetio bio „bacanje para kojih nema“, i da je sve moralo da se uruši.
- Nije to prva ekonomska kriza u čovečanstvu, nego je nama prva otkad smo u kapitalizmu. Žestoko nas je udarilo po glavi to što smo imali keš od, recimo, 2003. do 2008. godine – kada je počelo da se oseća – i sada nas jako boli što više nema ni privatnog sektora, ni tih časopisa, što je sve relativizovano i otišlo dođavola. Ovo je roman o poslednjim danima tog „trulog kapitalizma“, i to iz ugla najgore od svih kolonija, a to je Srbija.
Jer, on je bio taj „urednik“ jednog „kolonijalnog magazina“ za muškarce kojim upravljaju Grci i Italijani, iz jedne, kako kaže, „najlevlje zemlje na svetu“, u epicentar – Grad grijeha. Ali, koliko je toga u njegovim romanima stvarno, a koliko izmišljeno? Vidojković nam otkriva svoj put do čitaoca.- Neke moje knjige su prilično izmaštane, neke nisam morao. Jednostavno, imao sam dovoljno „herca“ da proživim, i onda ne moram puno da izmišljam. Volim da se igram životom, jer život služi da se živi. A ako si još i pisac, imaš negde duplu obavezu: da ga živiš i da o tome posle pišeš, ako je interesantno. Ideja sa „Urednikom“ bila je dvojaka: da ispričam o tome šta čovek sve može da uradi u Las Vegasu ako mu padne na pamet i da se vrati živ i neuhapšen, a - s druge strane - kako je propala svetska ekonomija – dodaje on.
Dva urednička mjesta, i to regionalnog izdanja magazina „Plejboj“ („Playboy“) i „Maxim“, smatra dobro iskorištenom mogućnošću da svoj život zaista živi „punim plućima“. Zato, sasvim iskreno, bez prikrivanja, kaže da je urednički posao uvijek doživljavao samo kao „tezgu“.
- Nikad nisam imao radno vreme. Bilo je ne tako puno posla, a baš puno love. U to vreme, posle pojavljivanja „Kandži“, postao sam popularan i svoju sam „slavu“ žestoko zloupotrebljavao. Svesno sam preterivao i u kontaktu s čitateljkama, i u kontaktu sa svim oblicima narkotika. Svesno sam hteo da sebi, kad mi se već pružila prilika, omogućim - ma koliko to nakazno izledalo – „život rok zvezde“. I to - pisca kao rok zvezde u Srbiji. Samo je jedan trenutak u istoriji sveta bio kada je to moglo da se desi, a to je bio taj moj trenutak. I onda sam ga zgrabio.
Vidojković ističe da nikada nije imao dovoljno „poštovanja“ prema novinarskom poslu, „jer ne može pisac to da ima“. No, situacija je malo drugačija kada su u pitanju „Playboy“ i „Maxim“:
- Kada si pisac, to je tvoj život. A kada si novinar, onda je to tvoj posao. I uvek je taj pisac bio glavni kod mene. Gde god sam išao na konferencije, uvek je taj pisac meni šaputao: „Budi nevaljao“. Sve se to dešavalo samo od sebe, a ja sam samo bio dovoljno velika budala da sebe nikada ne ograničim i ne doživim te brendove većim od samoga sebe. Uvek sam ja bio veći od svih tih brendova u kojima sam radio! U krajnjoj liniji, pojavom Interneta i ekonomske krize samo budali više nije bilo jasno da će to vrlo brzo da dotakne jedan nivo blizu dna, u kome se i danas nalazi.
I pored svega, potcrtava da nije „zloupotrebljavao“ svoju uredničku poziciju, „jer je uvijek savjesno radio posao“.- Nikada nisam zakasnio s tekstom ni jedan sekund, ali sam to žestoko naplaćivao svojim načinom života. Negde sam bio fer: nisam onaj koji je dobijao pare, a ništa nije radio. Imao sam talenat. Od moje koleginice, art direktorke „Playboy“-a, u doba kada sam otišao dobio sam figuricu super-heroja Fleša, jer sam bio jako brz – i kao urednik, i kao novinar i pisac tekstova. To mi je bio sjajan poligon da ostatak tog vremena – zloupotrebljavam – dodaje Vidojković.
A zloupotrebljavanje nas, nekako, neminovno asocira na političare – ne samo one u regionu, sa kojima se susrećemo svakog dana – već političarima generalno. Na pitanje koliko su oni danas rok zvijezde, srpski pisac kaže:
- Rok zvezda je neko ko je svojim radom dostigao taj status. On je neko ko je napravio pesmu koje se neko seća, i on tu slavu zloupotrebljava na određeni način. Ili si napisao knjigu, a nekome se ta knjiga baš dopala. Političari su dovedeni na to mesto. Oni su stvoreni, deo su velike nevidljive firme koja upravlja planetom. Prema tome, oni nikada ne mogu da budu rok zvezde. Oni su talog taloga, oni su dno dna, političari su ona g*vna koja upravljaju nama i našim životima. Nikada političari, koliko god da upravljaju našim životima, plaćali ku*ve ili šmrkali kokain, oni će uvek biti oni debili iz odeljenja koji su primali šljage i čvrge i koji nikada ni protiv koga nisu pobunili, i koji su baš zato što su bili poslušni doživeli da sa nekih 30, 40 ili 50 godina postanu moćni. Onda to mora da ispadne nakaradno – zaključuje Vidojković.
K.J.
Foto: I.Božović
