Lorin je otkrila da iako tijelo izbacuje urin da bi se oslobodilo od neželjenih hemijskih supstanci, to ne znači da je on štetan. U stvari, sastav urina i morske vode se ne razlikuju previše. Prosječan ljudski urin je 95% voda i 1-2 g/L soli. Kada "izađe" iz zdravog tijela urin je takođe sterilan. Tek kada napusti tijelo, urin počinje da privlači milione bakterija, ali ništa od toga neće ubaciti u vodu.
Postoji jedna komponenta koja može da bude potencijalni problem zbog svoje velike koncentracije: ure(j)a ili karbamid čiji molekul sadrži dvije amidne (-NH2) grupe spojene karbonilnom (C=O) funkcionalnom grupom i koga ima 9 g/L u urinu. Ali, na makro planu, a tako okean mora da se posmatra, to je zanemarljivo.
Po Stjuartu Džonsu, biohemičaru u "King George Hospital", čovek prosječno urinira 0.2l - 0.5l, što je oko 3 grama ureje.
Čak i ekstremnom slučaju da svih 7 milijardi ljudi urinira u Atlantski okean u isto vrijeme, to će biti 6x10-11 g/L ureje u ukupnoj zapremini od 3.5 x1020 L. I dalje, ovo su zanemarljive brojke. Takođe, azot je bitno đubrivo koje značajno doprinosi rastu i razvoju biljaka okeanske biosfere.
Lorin Vulf želi da istakne da sve ove brojke ne važe kada je u pitanju mali prostor, kao što je bazen.
Što je zaključak ovog istraživanja? Kada je "frka", OK je da piškite u okeanu/moru. Ako mogu životinje, mogu i ljudi. A neke od tih životinja, kitovi npr, piške mnogo više nego ljudi.
(b92)
