Будући да је стара ловћенска капела коју је подигао Његош у част својега стрица митрополита Петра I оштећена у Првоме свјетскоме рату, власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одлучиле су се за подизање нове. Иако је у почетку било ријечи искључиво о обнови капеле, на крају је одлучено да се остаци старе сруше и подигне потпуно ново меморијално мјесто за највећег сина „нашег троименог народа“, како се тада о Његошу пропагандистички говорило. Рушење старог и подизање новог здања, умногоме и архитектонски и симболички измијењеног од изворне грађевине сигнализирало је и нови доживљај Петра II Петровића-Његоша, сада утопљеног у идеолошко-пропагадни свијет династије Карађорђевића и њене визије југословенске блискости.
Краљ Александар се 1924. године обратио хрватскоме вајару Ивану Мештровићу, свјетски познатоме умјетнику, веома до тада ангажованоме на промовисању идеја југословенскога јединства, да изради пројекат за Његошеву капелу. Мештровић је понудио амбициозно рјешење грађевине која је била мјешавина античких инспирација и касне сецесије. Њезина изградња и поправљање пута до Ловћена да би се транспортовао материјал захтијевали су огромна средства и вријеме те су се власти захвалиле Мештровићу и одлучиле на лакши и бржи корак. Умјесто рестаурирања и конзервирања капелских остатака и дозиђивања срушених дјелова донешено је дакле радикално рјешење – да се остаци сруше до темеља и цијели објекат озида наново.
КУЛТУРНИ КОЛОНИЈАЛИЗАМ
Иако је спољашњим изгледом личила на првобитну капелу нова грађевина имала је у себи рецепција културнога колонијализма. Оно што су јужнословенски родољуби замјерали Аустроугарима у симболичкој равни сад је урадио њихов краљ – заштитни знак црногорске рецентне архитектуре, како је крстио Павле Мијовић, веома мали прозори правоугаоног облика који су више личили на пушкарнице но на прозорске отворе, замијењени су византијским луковима, тако типичним за српску сакралну архитектуру; грађевини је придодата и гломазна камена ограда коју традиционално црногорско црквено градитељство није познавало.
Капела коју је Александар посбетио свом сину
Апропријација културнога насљеђа извршена је и измјеном култа свеца којему је посвећена капела; умјесто Св. Петра Цетињскога коме је Његош посветио првобитну капелу Александар Карађорђевић је нову посветио Св. Ђорђу, крсној слави своје династије. При подизању капеле краљ се представио као ктитор, а његов ктиторски натпис који се налазио изнад главне портенице гласио је овако: „У име Оца и Сина и Светога Духа – Амин. Ми Александар I Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, праунук Карађорђа Петровића, вође и почетника ослобођења Србије, унук кнеза Александра Карађорђевића, а син Краља Петра I Великог ослободиоца и Ујединиоца нашега народа и Књегиње Зорке Петровић-Његош, обновисмо овај свети храм, који је на Ловћену, близу Цетиња, подигао и за вјечну кућу изабрао славни Наш предак Петар Петровић-Његош, Владика и Господар Црне Горе, поклоник хероју тополском Карађорђу, бесмртни апостол и вјесник јединства Нашега народа, а који би године 1916. разорен у рату за ослобођење и уједињење. Нека је мир пепелу Петра II Петровића Његоша и нека је слава Његовом великом имену. Његов свети благослов нека се излије на Наш дом и Наш народ кроз све вијекове. Амин. На Ловћену 21. септембра 1925. године“.
ИНИЦИЈАЛИ И НА ЛУСТЕРУ
Иако је у натпису навео да је обновио храм, прихватањем улоге ктитора краљ је показао да капелу види као потпуно нову грађевину, а њену је саградњу, што је веома интересантно, директно повезао с рођењем својега сина, пријестолонасљедника Петра II Карађорђевића. Краљеви иницијали нашли су се и на лустеру који је красио ентеријер капеле поред Његошева рељефа са стиховима, фрески црногорских светаца: Св. Владимира (који је овђе представљен као „Св. Јован Владимир“ који нема никакве везе с изворним култом, иако СПЦ то не признаје), Св. Василија Острошкога, Св. Петра Цетињскога, Св. Стефана Пиперскога и грб негдашње црногорске државе, који у капели није имао третман нит државнога нит династичкога амблема, већ је дословно означаван као „грб породице Петровић“. У том новом здању највећи црногорски пјесник сахрањен је 1925. године. Капела је постала симбол новог статуса асимиловане Црне Горе, а сам чин сахране имао је изузетну пропагандну важност за династију Карађорђевић.
По Франтишеку Шистеку, потреба повратка Његошевих остатака на Ловћен огледала се у сигнализирању дефинитивне инкорпорације некадашње црногорске монархије у нову државну заједницу и симболичком истицању културнога и политичкога јединства троимене краљевине. Он каже: „Логично је да се појавила потреба реинтерпретације Његошева лика и значаја у духу владајуће државно-политичке идеологије нове и изнутра још недовољно срасле Краљевине. Свечани пријенос Његошевих остатака имао је такође изразиту и личну породичну димензију с незанемарљивим политичким конотацијама”.
СРЦЕ СРПСТВА
Шистекове тезе најбоље потврђује проглас „Покретачког одбора за пренос костију владике Рада на Ловћен“. У томе документу који је лансиран у јавност љета 1921. године изречена су сва идеолошка становишта новостворене државе: читав проглас прожет је Његошевим стиховима и стиховима најважнијих јужнословенских књижевника; посебно потцртан Његошев рад с њима на уједињењу Јужних Словена; недвосмислено изражено изворно Његошево српство, а српство Црне Горе представљено ријечима Мушицког – „срце Српства“; идеолошком аналогијом изведено да је владика „на првом мјесту пјесник Српства-Југословенства“; побројани јунаци на којима се темељио јужнословенски романтизам те побједоносно истакнуто сахрањивање окупаторскога оружја.
Преношење је за одбор значило одуживање владици Петру II за то што се у току окупације „спустио“ да дијели с народом муке ропства, а сада тај исти народ дијели с њиме „тријумф наше Слободе, нашег Уједињења, тријумф оне мисли, за коју је он живио и радио. Ослобођени и уједињени, ми му морамо одати достојну почаст (...) као нашем духовном вођи, апостолу и пророку Слободе и Јединства“. Проглас је закључен патетичном констатацијом да Његош својим „тјелесним очима“ није успио да види остваривање својих идеала.
П.С. Што мислите, зашто Амфилохије жели обнову Александрове капеле?
