Postaje već prilično neprijatna popularna tvrdnja da ukoliko ne zaboravimo devedesete (jer je onda ipak bilo sve drugačije nego sada) nikada nećemo moći da osvojimo onaj dragocjeni korak unaprijed, o kojem, svaka na svoj način, demagoški ispredaju priče aktuelne političke elite. Zaboravimo, dakle, svaku sličnost - jer ona je, kao u dobroj fikciji, ipak ,,slučajna“, zaboravimo i stare opsesije, iako zapravo nikada nisu postale stare, zaboravimo, najzad, bilans žrtava… One ionako pripadaju prošlosti.
Ovo insistiranje na zaboravu je ipak mnogo više od proklamovane želje za uživanjem u političkoj (i ideološkoj) sadašnjosti. Ono je svojevrsno brisanje tragova s ciljem da se mehanizmi uspostavljanja novih autokratskih i totalitarnih praksi nikada ne dešifruju do kraja. Taj cilj podrazumijeva, s jedne strane, proizvodnju masovne konfuzije kada je riječ o vrijednosnim stavovima građana, a s druge, osujećivanje svakog autentičnog oblika građanskog otpora.
Da bi, naime, kultura pobune uopšte bila moguća i izvodljiva, neophodno je da u svijesti izvjesnog broja građana (koji se kasnije, u teorijama društvenih preokreta, naziva kritičnom masom) postoji jasan kriterijum o tome koje vrijednosti bi trebalo da uključuje nova društvena realnost, a koje ne.
Za nedjeljnik Vreme, jula 2013, istoričarka Latinka Perović dala je intervju, istovremeno analitički i rekonstruktivno konotiran. U svojim osnovnim crtama njeni uvidi o „novoj realnosti“ i ratu devedesetih koji je pripreman, o konsekventnoj represiji, ideološkoj prije svega, aktuelni su i deset godina kasnije:
„Mase su se uglavnom okupljale oko jednog cilja: stvoriti veliku državu u kojoj će živeti ceo srpski narod. To je uvek bio prioritet srpske politike koji se, bez obzira na istorijske okolnosti, nije menjao još od devetnaestog veka: on je određivao ne samo odnose u Jugoslaviji, nego i ako hoćete, odnos Srbije prema Evropi (...) iako bi to za nju bilo bolje, Srbija nije prespavala pad Berlinskog zida. Nažalost, na tu epohalnu promenu Srbija je reagovala vraćanjem na svoj devetnaestovekovni san: brutalnim ratom koji je dugo pripreman (...) ne sme se zaboraviti ni to da se Srbija spremala za rat u trenutku kada niko nije očekivao propast Sovjetskog Saveza, što je veoma važna činjenica. Zbog toga što su oni koji su pripremali rat verovali da će u jugoslovenskom sukobu imati Rusiju na svojoj strani. Negde 1987. godine sam razgovarala sa tadašnjim potpredsednikom SANU Antonijem Isakovićem, sa kojim sam se, inače, do tada povremeno viđala. Odmah je krenuo da mi objašnjava kako Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju i kako je konačno došlo vreme da i Srbija reši svoje pitanje... „Izvini“, prekinula sam ga, „vi to hoćete rat?“ Da, potvrdio je: „Ali, on neće biti vođen na teritoriji Srbije... Poginuće nekih 86.000 ljudi“. „Ali, kojih to 86.000 ljudi, pobogu?! Čijih glava?“, pitala sam. I onda kažu – rat je došao iznenada. A, nije! I sa takvom hipotekom je nemoguće prosto okretanje lista istorije. Ta cena se mora platiti (...) Cena je sadržana u slomu u kome se Srbija danas nalazi i političkom i ekonomskom i kulturnom i obrazovnom“ (...) Sećam se da je krajem osamdesetih kod mene dolazio novinar Slavoljub Đukić, pisao je knjigu (...) Budući da znam da su prijatelji, Slavu Đukića sam na kraju razgovora pitala viđa li Dobricu Ćosića... „Viđam“, odgovorio je „i, šta misli o Miloševiću?“, zainteresovala sam se – kaže: „Mi ćemo ga upotrebiti pa ćemo mu staviti nož pod grlo“. „Pozdravite Dobricu i recite mu da pripazi da ne bude obrnuto“...
Svjedočenje Latinke Perović zapravo je rekonstrukcija ideološke pripreme i ustoličavanja jednog autoritarnog režima kao i njegovih podrazumijevajućih odlika: populističke animacije u vidu generisanja energije mase i njene mobilizacije (mitinzi, „događanja naroda“), masovne čistke neistomišljenika, ilegalna opoziciona glasila, iskrivljeno i ideološki funkcionalizovano shvatanje patriotizma i „izdaje“, jasno opredjeljenje ka ratu kao „nametnutom“ i „jedinom mogućem rješenju“ zarad očuvanja najvišeg cilja – teritorijalnog i nacionalnog jedinstva. Naporedo sa generisanjem nasilja iz „kulturne ravni“ tokom perioda koji obuhvata ideološku pripremu krajem osamdesetih, ali i ratove devedesetih, generisana je i dekonstrukcija ovako kreirane „nove realnosti“ u formi kulturne pobune sa jasnim ideološkim konstruktom otvorenog društva, koja je posebno intenzivirana nakon ’95.
Nažalost, 2023. godine, jasne demarkacione linije poželjnih vrijednosnih sistema, u dijelu Zapadnog Balkana inficiranim doktrinom „srpskog sveta“, nisu više dovoljno jasne. Preciznije, stari i novi ideolozi svesrpskog jedinstva očigledno su marljivo radili na tome, pokušavajući da ovoga puta zaista i sasvim ostvare svoju ideološku i političku opsesiju. U toj novoj hipnozi masa utemeljenoj na funkcionalizaciji sjećanja i revizije istorije, jednako kao i u ciljanom zaboravu mehanizama koji su imali tragičan bilans žrtava, najpoželjnije kolektivno stanje je upravo izmaglica vrijednosnih opredeljenja. A vrijednosti su, baš kao i nevrijednosti, ostale iste, samo bi ih trebalo, građanski i s pravom mjerom intelektualnog poštenja, učiniti dovoljno vidljivim.
Kako onda, tako i sada...
