Писати о великим људима... Иако се у Црној Гори поистовјећује термин велики и висок, можда се брка и у другим крајевима на језицима које сви разумију, не знам како да се одредим према теми. Лакше би ми било да пишем о високим људима, колико се ја сјећам, КК Будућност је имао успјеха. А предуслов да би били кошаркаш је да будете високи, код нас велики. Схватам да кошаркаши, рукометашице и ватерполисти нијесу тема. И када јесу велики. Тражим велике у другом контексту.
Велики људи из свијета, и тамо има малих, никада не инситирају на националним државама. У њима се добро осјећају, раде и живе грађани. И сви скупа, на примјер, Шведску осјећају својом државом. То је циљ, не декларативни него и суштински сваке уређење државе у 21. вијеку, макар оних које немају предуслов у вјерском и националном. Не очекујем да фундметалистичка држава поштује све грађане. Тамо је вјерски идентитет - најважнији и припрадност одређеном кодексу. Али очекивала сам да ће се у Црној Гори појавити више великих и одговорних људи који ће помирити већину становника Црне Горе. Снага државе не показује се полицијом и војском. Било да је САД у питању, било да је Црна Гора. Поред неупоредиво, по више основа, ал’ опет. Велики би данас, а и увијек, био неко способан за договор.
Лично позањем једног високог човјека, бившег политичара Славка Перовића. Ако напишем да је велики, учио ме и он да се никада неко свој у том контексту не помиње. Знам да је био у прилици, а није, да никада не би извео полицију на грађане. Полиција је стајала испред њега, због идеје о самосталној Црној Гори, као што данас полиција стоји испред других грађана који немају идеју самосталне Црне Горе. Полиција само ради „свој посао“. И контекст се мијења, и то знам. И људи могу да промијене ставове, нијесам по том питању тврдоглава. Мијења се онај који ради на себи. Уводимо програм на Универзитету, учење у цијеложивотном контексту. У то вјерујем. Али некако не вјерујем у контекст - полиција и војска по улицама. Било да је код нас, било да је у комшилуку, било да је тамо далеко. А ја памтим све контексте. Мучно ми је било као средњошколки, а данас пунољетној одраслој грађанки... да гледам полицију на улицама. Идентитетски стално се осјећам исто, лично, тугујем за СФРЈ и у њој сам била Југословенка, па Црногорка... оном која је свој културни, спортски, и све остале процвјете – јер је у њој грађанима било боље него данас - имала осамдесетих година. А онда је почела игранка са војском и полицијом. Која и данас траје, ма како се моје привремене и сталне адресе звале. Видим усташе и четнике, у контексту не ратних него жанровских филмова, видим и вампире по улицама. Они који једнако мисле на примјер у средњем вијеку или 1918. и данас. Да не помињем 1941. И питам се гдје су партизани? Можда су им опет у контексту филма „вампири исисали крв“.
А не видим велике људе који ће примијенити мото Марка Миљанова - Јунаштво је кад браниш себе од другога, а чојство је када браниш другога од себе. Не видим, али познато је овима у мом блиском окружењу да ја понекад не желим да видим. Нестрпљива сам. Ал’ волим да учим. Попут војводе Марка Миљанова који се опсименио у педесетој. Бренд за цјеложивотно учење, у времену реклама и слогана - можда да га предложим Унверзитету као заштити знак програма. Био је градоначелник Подгорице и написао двије књиге. Вољела бих да видим да су кључне за морални идентитет грађана Црне Горе. Притом се себе од другога односило на ратовање са Отманским царством, а чојски моменти на суживот Куча и Арбанаса. И међусобни живот свих племена у Црној Гори. Кучи и Арбанаси је промјенљиво, немогућност суживота је константна.
Не знам да ли је био Марко Миљанов висок, ал’ је био велики. Да није био велики и као ђед женског дјетета, не би женско дијете завршило на балетској школи у великом и тада турблентоном свијету прве половине 20. вијека, а затим као супруга Френка Лојд Рајта. Огилвани је и васпитање дало могућност да покуша немогуће. Она је прочитала ђедове књиге и усудила се. Не знам, можда је шифра у цјеложивотном учењу свих у Црној Гори, али ајде да будемо велики тако што ћемо се чути и потражити - највеће или најмање заједничко рјешење. Бићемо велики тако што ћемо сачувати нас од нас самих. Онај или она ко постигне да сви нашу државу осјећамо својом, биће неко ко се имао зашта и родити. Ја га не видим, али да се вратим на лично... Ко зна, можда некада не умијем да видим. Знам да није нико од постојећих - четника, усташа, вампира, а и партизани су побјегли у шуме. Можда је баш неко ко је цјеложивотно спреман - да учи.
