Nije slučajno: šefica kosovske diplomatije Donika Gervala Švarc izjavila je na sednici Saveta bezbednosti UN u Njujorku da je Ivica Dačić, koji takođe učestvuje na toj sednici, “odgovoran za masovna ubistva i nasilje tokom poslednjeg rata na Kosovu“ i da treba da bude izveden pred sud za ratne zločine.
Istog dana kosovski premijer Aljbin Kurti kazao je da očekuje hitno rešavanje pitanje nestalih koje “ne pogađa samo nestale, već i njihove porodice i čitav albanski narod”.
Bilo je to 27. aprila, na dan tuge kosovskih Albanaca i svih razumnih ljudi, dan početka dvodnevne vojno policijske operacije “Reka” u kojoj su pripadnici srbijanskih snaga bezbednosti ubili više od 350 civila, kosovskih Albanaca, a više hiljada stanovnika sela u dolini Reka proterali su u Albaniju. Posmrtni ostaci 309 civila, među kojima je 252 ubijenih u Meji, pronađeni su 2001. godine u masovnoj grobnici u Centru za obuku Specijalnih antiterorističkih jedinica “13. maj” u Batajnici, petnaestak kilometara od centra Beograda.
Prikriveno zločinačko junaštvo
Za zlodela u ovoj operaciji pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine odgovarao je gotovo čitav srbijanski vojni i politički vrh, ali niko u Srbiji. Pred srbijanskim pravosuđem nisu se našli ni policijski oficiri koji su realizovali premeštanje posmrtnih ostataka ubijenih civila u sekundarne masovne grobnice u Srbiji.
Muk je jedini odgovor koji bi trebalo da se čuje Srbijom svakog aprila, dokaz savesti i prihvatanje odgovornosti za svirepe zločine počinjene u ime građana te države. Čuje se tišina zataškavanja, čuje se slavljenje zločinaca, odjekuju ratna retorika,i slavodobitno gubitničko busanje u grudi nacionalista na vlasti i krvožedni kontinuitet sa zločinima.
Ove godine u Srbiji su ove masovne ratne zločine obeležile nevladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR Srbija), Građanska akcija iz Pančeva i niški Odbor za ljudska prava, akcijom obeležavanja udaljenosti između sedam gradova u Srbiji i Batajnice. Akcija je sprovedena u Nišu, Vranju, Čačku, Kragujevcu, Novom Pazaru, Novom Sadu i Beogradu.
Ove organizacije pozvale su nadležne da osnuju memorijalni centar u Batajnici (zahtev Fonda za humanitarno pravo, Žena u crnom, Helsinškog odbora i drugih NVO), na mestu gde su 2001. pronađeni posmrtni ostaci ukupno 744 žrtava ubijenih na Kosovu.
Faktografija bestijalnosti
Združene snage Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova otpočele su 27. aprila 1999. operaciju pod nazivom “Reka”, na području opštine Đakovice u dolini reka Carragojs, Erenik i Trava. U operaciji su učestvovali pripadnici549. motorizovane brigade, 52. oklopne brigade, 52. bataljona vojne policije, 63. padobranske brigade, 113. Vojno-teritorijalnog odreda i 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, oko 400 pripadnika Posebnih jedinica Policije i SUP-a Đakovica, kao i pripadnici paravojnih formacija. Operacija je okončana dan kasnije, 28. aprila, oko 18 sati.
Ubistvo 252 albanska civila u selu Meja najmasovniji je zločin počinjen tokom intervencije NATO u SR Jugoslaviji.
“Tokom operacije pripadnici srpskih snaga ulazili su u sela u dolini Reka i proterivali albansko stanovništvo u pravcu Albanije. Više desetina civila je ubijeno tokom proterivanja. Duž puta za Đakovicu nekoliko hiljada civila proteranih iz sela u traktorima se u dugačkoj koloni kretalo u pravcu Albanije”, podseća Inicijativa mladih.
Zapovednici ubica i njihovi poštovaoci
Među oficirima koji su pred MKSJ osuđeni za zločine počinjene u operaciji “Reka” su Vladimir Lazarević, nekadašnji komandant Prištinskog korpusa VJ i oficir bezbednosti Momir Stojanović. Lazarevića je predsednik Srbije Aleksandar Vučić 2. februara ove godine na sednici Narodne skupštine nazvao “velikim srpskim herojem”. Momir Stojanović je, pak, u presudama Haškog tribunala označen kao jedan od organizatora vojno-policijske operacije Reka.
Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji je jula 2019. godine donelo naredbu o obustavljanju istrage protiv Stojanovića kao i još tri osobe za ratne zločine u okolini Đakovice aprila 1999. Srbijanske nevladine organizacije konstatuju i to da je zbog političkog delovanja protiv vladajuće koalicije od 2016. godine Momir Stojanović čest sagovornik i nerežimskih medija, kakvi su dnevnik Danas i televizije N1 i Nova S. Niko ga nije pitao o učešću u ratu na Kosovu, navode o odgovornosti za ratne zločine u operaciji Reka.
“Pred MKSJ za operaciju premeštanja i pokopavanja tela kosovskih Albanaca u tajne masovne grobnice odgovarao je Vlastimir Đorđević, načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije. Do danas niko u Srbiji nije odgovarao ni za ratne zločine u okviru operacije Reka, kao ni za operaciju skrivanja tela”, ističe Inicijativa mladih.
Teret zločina i srbijanska niskogradnja
Skupština Srbije godinama odbija i pomisao na to da oformi komisiju koja bi utvrdila broj žrtava tokom intervencije NATO-a; razlog je poznat, nepoželjne su brojke i način likvidacije, odnosno uzroci smrti, uglavnom poznati međunarodnom pravosuđu. I neumoljivi su, jer je, u otkrivenim masovnim grobnicama Batajnica, Petrovo Selo, u blizini jezera Perućac, te dve u Raškoj – pronađeno 980 tela i delova tela kosovskih Albanaca.
Prema istraživanju Fonda za humanitarno pravo, srbijanske snage su tokom bombardovanja ubile 6.872 albanska civila. U istom periodu, pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova ubili su 328 srpskih civila i 136 Roma i pripadnika drugih nacionalnosti. U sukobima između srpskih snaga i OVK poginula su 1.204 pripadnika OVK i 559 pripadnika VJ i MUP-a Srbije.
U otkrivenim – a sumnja se da postoje i neotkrivene – objektima jezive niskogradnje, kakvi su masovne grobnice, pronađeni su i posmrtni ostaci dece, te predmeti koji svedoče o tome da su ubijani civili koji nisu imali nikakve veze sa ratnim dejstvima.
Predmeti su pobrojani gotovo nacističkom pedantnošću: “dve cucle, nekoliko grickalica za nokte i otvarača za flaše, klikeri, mnoštvo komada zlatnog nakita i satova, ali i olovke, brojanice, muštikle i češljevi, nevažeći metalni novac SFRJ, metalne alke, maramice, ogledalca, dve folije leka ‘ranital’, ‘bic’ brijači, nekoliko hodžinih zapisa, noževi na sklapanje, tranzistor sa baterijama, telefonski imenik, perorezi, dugmad, kašike za cipele, folija sa osam tableta ‘saridona’, šrafciger, digitron, kutija tableta ‘diklofan’, baterijska lampa, kutija ‘analgina’, vizit-karte, amajlije. (Tamara Skrozza, Vreme, 2003.). Nađeno je i jedno rešenje o invalidnosti – ubice nisu imale dilemu, niko nije pošteđen.
Posmrtni ostaci ubijenih civila predati su porodicama tokom 2003. godine, na graničnom prelazu Merdare.
Djela govore
U udžbenicima za osnovce i srednjoškolce u Srbiji ostaće samo navodni ratni podvizi; neće se znati ništa o kosovskim toponimima stradanja, recimo Vučitrnu, u kojem je ubijen 71 civil, Ljubeniću (29), Korenici (68), Meji (272), Nakaradama (16), Peći (40), Đakovici (93), Kosovu Polju (57), Slovinju (16), Landovici (18)…
Ekskurzije će, najverovatnije, obilaziti spomenik svim srpskim žrtvama iz ratova vođenih tokom poslednje decenije prošlog veka, jer, prema najavi glavnog beogradskog arhitekte Marka Stojčića, od pre dve godine traži se pogodna lokacija, ali je gotovo izvesno da će se memorijal podići u Batajnici, u neposrednoj blizini pravoslavne crkve Svetog Stefana Dečanskog, izgrađene 2017. godine. I u blizini poligona policije na kojem su bili zakopavani leševi civila sa Kosova. Još jedan nacionalni poduhvat, dakle, nova doza viktimizacije zločinaca. I novo ispisivanje pseudoistorije, u kojoj nema mesta za dokaze koje izriču učesnici i očevici: “Čim dođe kamion sa leševima, isti čas se bagerom iskopa rupa, sve se polije benzinom, prekrije gumama i zapali, a nakon što izgori, posle dva-tri sata jame se poravnaju”, izgovorio je svedok zakopavanja leševa u masovne grobnice.
