Kad je 2020. godine na vlast u Crnoj Gori došla klerofašistička kamarila, a na krilima tzv. litija i tabloida Vijesti, za njen dolazak neprocjenjive zasluge pripale su američkoj i evropskoj politici. Crna Gora je godinama, a naročito mjesecima prije avgustovskih izbora satanizovana i targetirana s adresa stranih ambasada, među kojima se posebno isticala američka.
Pamtimo svi prijateljstvo između američke ambasadorke Rajnke i počivšeg Amfilohija Radovića. Iako je američka ambasadorka morala znati da je Crkva Srbije generator mržnje i neprijatelj, ne samo Crnoj Gori, već i Zapadu, iz kojeg i sama ambasadorka dolazi, to očigledno nije bila smetnja za ugodna druženja s prvosveštenicima ove parareligijske organizacije.
Za sve tri godine vladavine najgorih od najgorih kao da Amerika i Evropa nijesu imale primjedbi na sistematski razur Crne Gore. A i kako bi kad su baš oni koje su svesrdno podržavali okupirali Crnu Goru. Narativi o Đukanoviću kao diktatoru, konstruisani u poznatim propagandnim krugovima u Crnoj Gori, ali i izvan nje, bespogovorno su prihvaćeni u zapadnim ambasadama.
Američkoj ambasadorki se pripisuje i navodna izjava da će Đukanović u slučaju izbornog poraza odbiti da preda vlast, a na ulice izvesti tenkove. Da li je zaista gospođa Rajnke ovako nešto izgovorila ne možemo pouzdano tvrditi, ali tragom nekih njenih ranijih i kasnijih izjava skloni smo da povjerujemo da je sasvim moguće da jeste. Đukanović je izgubio vlast, čestitao pobjedniku, a na ulicama nije bilo tenkova, tek poneki narandžasti kamion Čistoće.
Tri godine i Amerika i Evropa nijemo posmatraju urušavanje Crne Gore i svih njenih institucija. Tri godine, sa sporadičnim glasovima koji su upozoravali i kritikovali avgustovski režim. Da li je takav odnos prema Crnoj Gori uzrokovan potrebom da se zadovolji glad Aleksandra Vučića pa sve da će taj isti Aleksandar Vučić Crnu Goru pretvoriti u pepeo, od kojeg i nijesmo tako daleko. Čini se da jeste. Da je Crna Gora žrtva koja se prilaže na oltar srpskom režimu.
Potonje tri godine i jesu finale velikosrpskog projekta koji za cilj ima razorenu Crnu Goru, oslobođenu svih svojih svojstava i preobraženu u koloniju “srpskog sveta”. Zapanjujuća je upornost mnogih u poricanju uloge svjetskih sila u mantijaškoj kontrarevoluciji. I pritom na umu imam Crnogorce, ne one čija je matica Srbija, a glavni grad Beograd. Već Crnogorce koji su kadri za sve okriviti građane Crne Gore, abolirajući i Ameriku i Evropu. I njihov ključni uticaj na događanja 2020. godine.
I tad kao i sad znali su i Vašington i Brisel da je ruski uticaj u Crnoj Gori poguban za građansku, multietničku i sekularnu Crnu Goru. Ruski uticaj koji je ostvaren posredstvom srpskog, i svih silnih džakova rubalja i dinara pristiglih u Crnu Goru. I svih onih bitaka vođenih na srpskim režimskim televizijama, koje su se opsesivno i danonoćno bavile Crnom Gorom. Pamtimo epske bitke za Nikšić, Podgoricu, Budvu i sl. No, to su možda i jedine bitke u srpskoj istoriji koje su se zaista dogodile. Makar na tv ekranima.
Kad bi se zbio kakav incident, pa neko iz svijeta uputio kritiku režimu u Crnoj Gori tu bismo se suočili s bezočnim i beskrupuloznim tumačenjima izrečenog. Svaku kritiku aktuelni režim interpretirao je na način koji je njemu prihvatljiv. Kao da je stav nekog stranog diplomate književni tekst te se može čitati u ključu koji bira onaj koji čita. Neće biti da je tako. Rječnik diplomata je često umiven i bez boje, mirisa i ukusa, ali i jasan, bez mogućnosti za različita tumačenja.
Mada je gospodin Eskobar sve ovo vrijeme u Crnu Goru gledao širom zatvorenih očiju ovih je dana aktuelnom režimu uputio eksplicitnu poruku. Gospodin Eskobar je razočaran. Gospodina Eskobara je razočarao Dritan Abazović. Isti onaj Dritan koji gospodina Eskobara nije razočarao kad je potpisao tzv. Temeljni ugovor, kad je za skupštinskom govornicom vitlao fotografijama crnogorskih pisaca i novinara, crtajući im metu, ili kad je medijima koje ne kontroliše javno prijetio gašenjem i blokadom (za nabrajanje svih ostalih nepočinstava i izdaja Dritana Abazovića bilo bi potrebno nekoliko tomova).
Izgleda da je gospodina Eskobara vaistinu teško razočarati, no, sad kad je konačno razočaran ostaje da vidimo što će učiniti povodom toga. Da li Amerika i Evropa napokon vide ambis u koji se kani survati Crna Gora. A na samo korak je od njega. Da li će one, kojima su nesebično pomagali u osvajanju slobode, napokon zaustaviti na putu potpune destrukcije Crne Gore. Kad smo kod Amerike nije da otkrivamo Ameriku dok ovo pišemo, jer, kao što je zapisao Andre Žid: „Sve je već bilo rečeno, ali budući da niko ne sluša moramo se vratiti unazad i početi iz početka”.
