Вриједносни ставови истраживача могу бити извориште необјективности у истраживању и прошлости и спољне политике. Покушајмо илустровати кроз једну епизоду из црногорско – америчких односа - сусрет краља Николе и пуковника Хауса, спољнополитичког савјетника америчког предсједника Вилсона, у Паризу.
Разговор се одиграо у ситуацији, како пише Margaret MacMillan када је Никола „чинио све што може и од онога мало што му је преостало“ и када “... нико у Паризу није имао појма какво је стање на терену, и када је одлучено да се питање представљања Црне Горе на конференцији мира држи отвореним, да би то „тако остало док се Мировна конференција није окончала“.
Harold Nicolson, британски дипломата на конференцији и касније професор дипломатије на Оxфорду је написао „у вези са случајем Црне Горе моја рана вјера у самоопредјељење као лијек за све људске болести постала је помрачена сумњама и резервацијама“. Сам сусрет је описан на два мјеста, кратко у сјећањима пуковника Хауса као и у биљешци који је водио амерички дипломата Frazier. Ево тих двају историјских пасажа у преводу:
„Позван сам од краља Црне Горе на његов захтјев. Ађутанти у „предивним униформама“ су ме одвели у његове одаје у Хотел Meurice. Нашао сам да је краљ пријатан стари господин који је испричао своју причу са много достојанства. Фразиер је записао наш разговор, који заиста ако се може назвати разговор, зато што је то био више његов монолог“.
Аутентични записник
Записник под насловом „Разговор између краља Црне Горе и пуковника House-a, 8. новембар 1918, у хотелу Meurice у 3.30 послијеподне“ биљежи:
Краљ је изјавио да је Црна Гора веома старо краљевство и да позна за слободу неколико вјекова, прије него је било који други балкански народ постојао. Рекао је да су почели рат са великом енегијом и куражју али како су остали без топова, муниције и медицинских залиха и како их је било немогуће добити од Савезница. Црна Гора је била приморана да се преда Аустријанцима. Пошто је напустио своју земљу из Јована Медованског, рекао је свом унуку, Петру, да поведе остатке војске у Драч да би се у Солуну инкорпорирала са савезничким армијама. У почетку генерал Сарај их је примио добро и узео Црногорца за пратиоца, али се његов став ускоро промијенио и коначно инкорпорирао Црногорце у српску војску. Он (краљ) је сам отишао у егзил у Француску, бирајући је прије него Италију гдје му је његов зет понудио азил и то због својих присних веза са Наполеоном III и царицом Евгенијом. Пошто је дошао у Француску предсједник је према њему био врло љубазан али мало помало његово пријатељство се охладило и сада му се не поклања никаква пажња сем што су поставили два полицајца уз његов аутомобил како би изгледало да га чувају, али заправо да га шпијунирају. Он је понудио Фрацуској и Великој Британији да сакупи црногорски батаљон између својих црногорских поданика у Сједињеним државама, као и Италији, Швајцарској, Француској и Великој Британији. Обавијестили су га да не требају црногорски батаљон у Европи али су му сугерирали да пошаље своје људе у Бизерту гдје ће се обучити и онда их послати да се прикључе армији у Солуну.
Краљ Никола се пожалио огорчено на Србију, земљу која је, рекао је, регрутовала Црногорце у српску војску противно њихове воље. Рекао је да је Русија увијек штитила Црну Гору али сада када се Руско царство распало нема више помоћи са те стране. Због тога се нада да ће предсједник Вилсон бити његов пријатељ и заштитник. Молио је пуковника Хауса да се захвали предсједнику на топлом пријему који је пружио његовом министру. Закључио је опаске говорећи да зли утицаји раде против њега да би спријечили да се пресједник Сједињених Држава позаинтересује за судбину Црне Горе.
Пуковник Хоусе је увјерио краља да то није могуће да Сједњене државе имају велику симпатију за Црну Гору и да ниједан страни утицај не може спријечити да Црна Гора добије оно што заслужује. Краљ је одговорио да не тражи привилегије него само жели третман за који осјећа да његова земља заслужује.
Интерпретација српског историчара
Тај сусрет, карикирајући уз драмске ефекте, описује српски историчар Драгољуб Р. Живојиновић. Цитирам уз властите коментаре:
У данима када се за краља Николу и његову владу све окренуло наопачке, када су сви били опијени победом, и тако се понашали, он је морао да моли за њихово разумевање, хуманост, милост, помоћ. (Наравно Живојиновић не наводи зашто је то тако, а посебно не и српску пријетњу његовој држави и његовом краљевству јер он се бави историјом дипломатских односа гдје је ултимативни циљ стварање српске Југославије). Први коме се тих дана обратио с молбом да га посети био је, не случајно, „пуковник“ Едвард М. Хаус, главни амерички представник у преговорима о примирју. (Да би се умањила важност краља треба мало шкрбнути и од Хаусовог ауторитета јер он, знамо, није прави пуковник америчке војске.) Осмог новембра 1918. године, у поподневним часовима Хаус је дошао у краљев апартман у хотелу „Мерис“. Ту су га дочекали гардисти у „китњастим унформама“ и допратили до салона (помену ли неко салон) у коме га је примио краљ Никола. Хаус га је описао као „пријатног старог господина, који је достојанстено испричао своју причу“. Забележио је да то није био дијалог, већ краљев монолог? Шта је он имао да саопшти свом госту из САД? (Реторичко питање, мајстора хисториографије старе школе које омогућава да се у одговору на њега каже и понешто што краљ није рекао). Говорио је о дугој историји своје краљевине, дужој од осталих балканских земаља, храбрости који су њени војници показали у рату против непријатеља, жртвама и страдањима. Одговорност за капитулацију Црне Горе приписао је неспособности великих сила да његовој земљи дотуре топове, муницију, оружје, храну, лекове; капитулацију није споменуо (бјеше ли у претходној реченици интерпретатора написана ријеч капитулација, а у оригиналу записника предаја. Овдје у питању подсјећање читаоца на уцијепљени мит о намјерној капитулацији Црне Горе у Првом свјетском рату али то Живојиновић вјешто успутно помиње), али је саопштио да је својој војсци наредио да се повуче у Драч и бори у савезничким редовима на Солунском фронту. Тамо их је генерал Морис Сарај, командант Источне армије, припојио српским дивизијама. Као толико пута раније краљ Никола је и овога пута имао проблема са истинитим изношењем чињеница. (Којим - Живојиновић не наводи, али ово је речено да би се на крају поновио истовјетан појачан закључак да је краљ безмало лажов).
Пуна капа малициозности и неистина
Наставио је тирадом (гдје је та краљева тирада ако Хаус каже да је то монолог изречен на достојанствен начин) против Француске, чије је гостопримство уживао у данима изгнанства. (Живојиновић не наводи да се то тада претворило у присилни азил у коме Французи неће бити спремни да га пусте да се врати у домовину јер би то побркало конце великосрпског уједињења). Иако су први додири и искуства били пријатељски (?) (Овдје Живојиновић ставља знак питања, као пита се откуд таква неутемељена тврдња може пасти краљу на памет), временом су сасвим захладнели, тако да данас полиција и агенти (ваља мало претјерати јер оно у Фрезиеровом извјештају бијаху два полицајца у аутомобилу која га и шпијунирају) стално прате и шпијунирају. Савезничке владе одбациле су његов захтев да се обнови црногорски одред. Поред Француске, краљ Никола је оштрим речима оптужио и Србију (овдје је додато једно „и“ као да је краљ у разговору оптуживао и друге савезничке земље) што је прикупљала Црногорце у своју војску.
Захвалио се председнику Вилсону за подршку коју му је пружао и изразио бојазан да ће га зли утицаји спречити да то и убудуће чини. Хаус га је уверавао да су САД биле наклоњене Црној Гори и да ће подржати њене захтеве. На крају, краљ Никола је упозорио да он није тражио наклоност, већ праведан поступак који је његова земља заслужила. То је био и крај разговора. (Али не и Живојиновићеве малициозности према суверености Црне Горе коју њен краљ очајнички жели да спасе па српски историчар у продужетку на крају поентира овако): Краљ Никола је изнео своју причу, непотпуну и неискрену, док Хаус није пружио никакве гарантије и уверавања у погледу будућности његове земље. Исход разговора је био занемарљив. (На одређени начин „да“ ако се узме крајња судбина Црне Горе због великосрпске окупације али не и амерички напори да кроз неколико дипломатских мисија сазнају о томе каква је ситуација и воља народа Црне Горе.
Укратко Живојиновић је само на учтив начин рекао да је црногорски краљ један лажац.
