Na primer, kanalizacija u naseljima na levoj obali Dunava, preko puta prestonog Beograda: “Ovde ćemo za kanalizaciju da damo osamdeset miliona evra. Dobićete kanalizaciju u najkraćem mogućem roku! Ja vam garantujem, lično!”
Mogao sam, eto, da izaberem bilo koji drugi primer, bilo koje među hiljadama obećanja koje predsednik Srbije Aleksandar Vučić na večnoj predizbornoj turneji deli kao sendviče, poput neke zlatne ribice koja ispunjava i najluđe želje. Dobro, više u stvari ogromne zlatne ribe, džinovskog nekog svežderskog predatora iz mulja bez prirodnih neprijatelja.
Dakle, zlatne somine.
Mogao sam, rekoh, da izaberem bilo koji drugi primer, od ambicioznih obećanja poput letećih taksija ili humanoidnih robota iz fabrike u Šapcu, do malih, toplih i ljudskih, poput onoga koje je pre mesec dana dao jednom nezaposlenom nesrećniku iz Jablaničkog okruga, javno mu pred televizijskim kamerama obećavši da će ga u sledećih četrdeset osam sati nazvati iz Bezbednosno-informativne agencije iz Vranja ili Beograda, da zaposle njega ili njegovog sina. Zagrabio sam tako u vreću srpskog Deda Mraza – dobro, zlatne somine, da sad ne zbunjujemo poštovani publikum – i nasumce, eto, izvukao kanalizaciju u naseljima preko puta Beograda.
U ponedeljak tako ulovili seljaci u Dunavu golemu zlatnu sominu, zver od dva metra i stotinu dvadeset kilograma žive vage, a ova im rekla da će im, ako je puste, ispuniti tri želje. Razmišljaše seljaci neko vreme, pa rekoše da bi oni kanalizaciju u Borči. Zagazila Srbija duboko u dvadeset prvi vek, iz Kine u Srbiju dolaze leteći taksiji, Beograd će da dobije metro, u Šapcu se sklapaju humanoidni roboti, a u Borči još uvek, da izvinete, kenjaju i pišaju u skeptične jame. Dabome, septičke, uzeli ste mi reč iz usta. “Računajte da je kanalizacija rešena, ja vam garantujem lično!” odmahnula onda perajom zlatna somina Aleksandar Vučić, pa pitala koje su ostale dve želje. A seljaci uglas odgovoriše: “Ovča i Krnjača!”
Zbunila se na to zlatna somina, ali dobro, nije problem, svašta je on čuo da živi ljudi jedu, dole na jugu jedu i svinjska crevca, što onda ne bi mogla i ovca, ali da Srbi i kornjače jedu, to još nije čuo. A seljaci mu onda objasniše da nisu ovca i kornjača, nego Ovča i Krnjača. Kanalizacija u Ovči i Krnjači.
Aha, kanalizacija u Borči, Ovči i Krnjači? Ništa lakše.
“Dobićete kanalizaciju u najkraćem mogućem roku!” spremno je tako meštanima pred televizijskim kamerama obećao predsednik Vučić: “Ja vam garantujem, lično! I ja sam odgovoran za to! Ja sam odgovoran za to. Ja sam odgovoran za to i niko drugi za to nije odgovoran. I mene držite za reč za to! I meni kažite da sam kriv ako se tako nešto ne bude dogodilo!”
A meštani Borče, Ovče i Krnjače udariše u cijuk od sreće, pa pustiše zlatnu sominu. Pričalo se kasnije da su je ulovili u Braničevskom okrugu, gde je navodno obećala brzu saobraćajnicu, pa kad su shvatili da ispunjava tri želje, odmah poželeli Dunavski koridor Požarevac-Veliko Gradište-Golubac.
Mogao sam tako, kažem, da izaberem bilo koji drugi, ali kanalizacija u Borči, Ovči i Krnjači ispala je lep primer: govnovod za osamdeset miliona evra u najkraćem mogućem roku meštanima Borče, Ovče i Krnjače predsednik Vučić je, naime, u sklopu predizborne kampanje zaista obećao u ponedeljak, ali – u ponedeljak 24. juna davne 2019. godine!
“Ja vam garantujem, lično!” rekao je tog davnog ponedeljka zlatna somina Aleksandar Vučić – eno ga snimak s televizije – pa ocenivši da je to možda kanda malo i neubedljivo, dodao: “I ja sam odgovoran za to!” Pa za svaki slučaj, još jedared: “Ja sam odgovoran za to.” Pa ako ga neko nije ozbiljno shvatio, i treći put, “ja sam odgovoran za to!”, dodavši ovoga puta: “I niko drugi za to nije odgovoran!” Pa onda još: “I mene držite za reč za to!” Pa ako je na koncu i nakon svega neko ne daj Gospode Bože ostao septičan – da, jeste, skeptičan, izvinjavam se – predsednik je za svaki slučaj autoritativno podvukao: “I meni kažite da sam kriv ako se tako nešto ne bude dogodilo!”
Polomio se, ukratko, zlatna somina Aleksandar Vučić da ubedi meštane Borče, Ovče i Krnjače, lično im garantovao i pozvao da ga drže za reč, tri puta ponovivši da je za to odgovoran samo on i niko drugi, i neko sa strane pomislio bi da je čovek sam tibetanski kanalizacijski majstor devetog stepena, nosilac smeđeg pojasa trećeg dana, da kanalizaciju na levoj obali Dunava sopstvenim rukama slaže i da je to rešena stvar.
Uglavnom, da skratim priču, punih sedam godina prošlo je od tog davnog junskog ponedeljka 2019., a kanalizacije na levoj obali Dunava ni za lek. Onaj “najkraći mogući rok” došao duži od komunističke petoletke, istekao tako bezmalo ceo frtalj dvadeset prvog veka – leteći taksiji iz Kine zuje nebom nad Srbijom, humanoidni roboti iz Šapca sve plešući moravac regulišu saobraćaj na Slaviji, onaj nesrećnik iz Jablaničkog okruga već dogurao do šefa Bezbednosno-informativne agencije – a u Borči, Ovči i Krnjači još uvek kenjaju i pišaju u skeptične jame.
Ne, ne, molim vas, ovoga puta stvarno skeptične: građani Beograda veselo putuju savremenim metroom, tamo-amo u divovskim cevima podzemne železnice mimoilaze se Beograđani iz Višnjice sa Beograđanima iz novobeogradskih blokova – što bi rekao Radovan Treći, kao govna u mimohodu – a već pomalo skeptična govna iz Borče, Ovče i Krnjače i dalje u svojim jamama čekaju onaj davno obećani metro, svoju cev i svoj fi od trideset santimetara da se provozaju barem do prečistača.
To je zato što meštani naselja na drugoj obali Dunava nisu shvatili Vučićev koncept zlatne ribice. Da, zlatne somine, ja se izvinjavam. A on im ga je lepo objasnio pre mesec dana u Novoj Varoši, kad mu se jedna građanka požalila da nije dobila posao koji su joj još pre šest godina obećali iz opštine ako prikupi dovoljno glasova za SNS. Vučić se tada – eno ga snimak ko ne veruje mejnstrim medijima – okrenuo prema predsedniku opštine i održao mu lekciju. “Stani i razgovaraj sa ljudima, nemoj da gutaš knedle, nisam ti nijednu ružnu reč rekao, ništa ti nisam rekao, samo ti kažem: radi svoj posao i razgovaraj sa narodom, otiđi u svako selo i razgovaraj sa ljudima!” rekla je tada mudra zlatna somina, poverivši naprednjačkim komesarima svoju dobro čuvanu tajnu formulu: “Nemoj da obećavate ono što ne možete da ispunite. Ali i kad ne ispunite, nije važno: važno je da pokažete brigu i volju da ljudima pomognete. To je ono što je najvažnije. I to je ono što ljudi na kraju krajeva cene.”
Vučić, ukratko, ne daje olaka obećanja: Vučić pokazuje brigu i volju. Jer nije smisao u tome da se obećanje ispuni, već je smisao u tome da žrtva obećanja oseća kako neko brine za nju i pokazuje volju da joj pomogne. Konačno, “to je ono što je najvažnije, ono što ljudi cene”. A zlatnoj somini Aleksandru Vučiću nema premca iz oblasti pokazivanja brige i volje da pomogne ljudima.
I tako više od trideset godina, sve od onog davno zaboravljenog 20. marta 1995. godine, kad je zlatna somina, što istorija pamti, viđena prvi put. Ulovili su je tada srpski seljaci u Hrvatskoj, na junačkoj Baniji, u malom gradiću Glini na obali istoimene male reke.
A zlatna somina – sreća pa je i to zabeleženo televizijskom kamerom – obratila im se rečima: “Braćo Srbi i sestre Srpkinje, pozdravljam junački narod srpske Banije i srpske Gline, vas koji ste prvi podigli baklju slobode, vas koji ste prvi krenuli na ustašku vlast, vas koji ste prvi oslobodili neke srpske teritorije u Republici Srpskoj Krajini. Nikada više ustaška vlast ovde neće moći da dođe! Nikada više oružanim putem! Nikada više onako kako su to namerili, onako kako je to zločinački režim Franje Tuđmana već pokušao! Nikada srpska Krajina, nikada Glina neće biti hrvatska! Nikada Banija neće nazad u Hrvatsku! Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije, vi znate da ćete živeti u Velikoj Srbiji, jedinstvenoj srpskoj državi i tu odstupanja biti neće!”
Uglavnom, da skratim i tu istorijsku priču, jedva su četiri i po meseca prošla od tada, a Glina – hrvatska. I to upravo onako kako je to ustaški režim namerio, ni jednim ni drugim nego “oružanim putem”. Nije se, eto, Vučić na povratku u Beograd ni raspakovao, a cela Krajina sa sve srpskom Banijom trkom i traktorom nazad u Hrvatsku. Nijedan nije ostao ni da Vučiću kaže da je “kriv što se onako nešto nije dogodilo”.
Naposletku, šta da vam kažem, već je četrnaest godina prošlo i otkako su Vučićevi radikali pobedili i osvojili vlast, a obećane “Velike Srbije i jedinstvene srpske države” ni za lek. Govna i dalje u septičkoj jami, a ona zlatna somina sve veća.
I tako trideset godina.
Još malo pa najkraći mogući rok.
