Најстарији историјски извори који помињу првога дукљанског свеца-владара − Житије Светога Владимира из XI вијека, у одломцима сачувано као 36. глава Љетописа Попа Дукљанина средином XII вијека, византијски хроничар Јован Скилица из XI вијека и Синодик цара Борила из 1211. године − називају га искључиво Владимиром. Позивајући се на „књигу о дјелима“ Светога Владимира, а ријеч је сасвим извјесно о његову житију насталом за потребе Дукљанско-барске надбискупије, Поп Дукљанин доноси низ драгоцјених историјских података о дукљанскоме владару, помијешаних додуше с типизираним елементима хагиографскога жанра. Историјску основу Дукљанинове приче лапидарно потврђује византијски хроничар Јован Скилица у својој Краткој историји подацима да је Владимир био зет македонскога цара Самуила, да је на превару погубљен од Јована Владислава те да је био „човјек праведан, мирољубив и пун врлина“. У Борилову Синодику с почетка XIII вијека, пак, Владимирово име налази се на списку бугарских владара.
Дакле, примарни историјски извори не познају дукљанскога владара под именом Јован Владимир. У критичкој, научно заснованој историографији његово име може бити само Владимир. Ни први извор у којем се помиње као светац, Љетопис Попа Дукљанина, не помиње га као Светога Јована Владимира, већ у двије варијанте – као Светога Владимира и као Блаженога Владимира, што на свој начин потврђује и старину изворника, будући да је у вријеме његова настанка Владимир очито прошао тек почетни ниво канонизације за који је била надлежна локална црквена организација.
Не мање важно, ни један једини елеменат традиције везане за овога дукљанског владара настао у Црној Гори, не може се повезати с именом Јован Владимир, већ искључиво Владимир или, у неким случајевима и „Свети краљ“. Поменимо само ороним Владимир и истоимени топоним, потом древну традицију изношења Владимирова крста, предања о „Светом краљу“ („Шин ре“) забиљежено код албанскога становништва у Крајини, помене цркава посвећених „Светом Владимиру“ на тлу барске дијецезе од XV до XVIII вијека и сл.
РЕКОНСТРУКЦИЈА ДЕШАВАЊА
Први познати помен „Светог Јована Владимира“ јавља се на натпису албанскога великаша Карла Топије из 1381. године далеко од Црне Горе, код Елбасана. Научно најувјерљивији одговор на питање откуд у средишњој Албанији, а отуд и даље, у Македонији, Бугарској, па све до Свете Горе и Синаја, тај култ носи име „Свети Јован Владимир“ дао је гласовити историчар књижевности Никола Банашевић. Полазећи од основане претпоставке Константина Јиречека да су Епирци у вријеме посиједања Скадра око 1215. године мошти Светога Владимира пренијели из Крајине у Драч, у доба кад су „светитељске моћи биле најодличнији плијен“, Банашевић реконструише даљи пут светачких моштију, констатујући да су се након Драча обреле у Манастиру Светога Јована код Елбасана.
Банашевић веома аргументовано, правећи и јасно уочљиве паралеле између светачких култова Светога Јована Крститеља и Светога Владимира, а ријеч је о кенотичким свецима, закључује да је у новој средини дошло до контаминације култова, па је ранијем култу Светога Јована Претече придодат моштима оснажени култ Св. Владимира, чиме је вјероватно баш од средине XIV вијека у околини Елбасана створен нови култ – Светога Јована Владимира. Не без разлога Банашевић примјећује да је „пренос Владимирових остатака у Албанију морао добро доћи самим Немањићима“.
У средњовјековноме је контексту посве разумљива потреба једне државе и династије да истисне све традиције државе коју је запос́ела, а поготово култ локалнога владара-свеца који је могао бити сметња успостављању новога култа и нове религијске праксе коју већ 1219. неканонским оснивањем Зетске епископије остварују Немањићи.
БРОЈНЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ
Но, постоји још један могући извор појаве имена Јован Владимир. Како се зна да је убиство Светога Владимира наручио Самуилов синовац и узурпатор македонскога пријестола Јован Владислав, а у неким познијим историјским списима попут Историје славенобугарске Пајсија Хиландарца из 1762. се те двије историјске личности мијешају, није искључено да је Владимир у мутној предаји која је допрла до Елбасана заједно с његовим моштима, можда крајње бизарно прискрбио и дио имена својега убице, Јована Владислава.
Да се цијела прича о култу ипак не би свела на малу разлику у именовању, поменимо овђе и то да је на основу грчкога житија и службе „Светоме Јовану Владимиру“ штампаним први пут 1690. године у Млецима, а то су основни текстови елбасанскога култа, прерађивани доцније у бројним другим текстовима, Свечево име је заправо Јован те да је из „неког предјела из области Бугарске, које се зове Владимиро“, потом да је син Немањин (премда је историјски Владимир погубљен најмање цијели један вијек прије Немањина рођења), да је у уроти против њега учествовала његова жена (насупрот историјској улози Косаре), да је био заштитник православља (премда је страдао готово четири деценије прије подјеле хришћанства) и борац против јереси итд.
Као што се из овога сумарног прегледа види елбасански култ Светога Јована Владимира, осим моштију свеца, не располаже готово ничим што би се могло довести у везу с историјским ликом и дјелом дукљанскога владара. Тиме не желимо негирати његов значај, већ само истаћи неопходност раздвајања научног, историјски потврђеног, од митског. Стога се намеће као научна неопходност разлучити култ Светога Владимира који је настао у Дукљи у XI вијеку са својим аутентичним садржајем, миленијумским трајањем у Црној Гори и интерконфесионалном вриједношћу, од култа Светога Јована Владимира, насталог неколико стотина година након Владимирове смрти, у средишњој Албанији ђе су се обреле свечеве мошти и ђе је зачета нова традиција, до те мјере удаљена од прототекста да би се већ могла сматрати сасвим другом културном тековином, што потврђује, уосталом и њен ужи конфесионални оквир сведен искључиво на православне вјернике. За црногорски култ Светога Владимира његова елбасанска варијанта може имати само значење апендикса.
НАЈЕДНОМ СРПСКИ СВЕТАЦ
Светац чији је култ потискиван у Зети од доласка Немањића и који је у Србљак ушао тек 1861. у наше је дане наједном проглашен „првим српским свецем“, а на то ново читање надовезао се цијели низ церемонија чија је сврха „измишљање традиције“, како би тај феномен назвали савремени британски историчари. Феномен који под кринком „духовне обнове“ поприма све више димензије културоцида откако је у Црну Гору 1991. године приспио митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. С високих црковних адреса чујемо да је Владимир „српски владар“ иако је према Попу Дукљанину владао Зетом (Дукљом), касније и Подгорјем и Драчком облашћу, а према Јовану Скилици „Трималијом и оближњим областима Србије“.
Како је код Скилице назив Трималија архаизирани облик назива римске провинције Превалис, заправо синоним за Дукљу (што потврђују нова истраживања српског медиевисте Предрага Коматине), произилази да је Владимир поред матичне Дукље владао и дјеловима оновремене Србије, што га српским владаром чини, да употријебимо једну историјску аналогију, таман онолико колико и његове савременике − македонскога цара Самуила и византијскога цара Василија II који су такође у појединим периодима крајем X и почетком XI вијека владали Србијом.
Између култа Светог Владимира и култа Светога Јована Владимира у Црној Гори није ријеч тек о номиналној нијанси, већ о суштинском прихватању не само једне од верзија култа, аутентичне или увезене, већ и различитих визија црногорскога друштва, оне која је утемељена на аутентичним садржајима наше духовне културе и афирмише најбоље тековине интерконфесионалнога насљеђа или оне друге, фабриковане изван Црне Горе, у којој за другост „ни мислит не треба“ а чији су тотеми већ посађени на врху Румије и на Тополици. Опредијелимо ли се као друштво за ову другу, наратив о суживоту и мултикултуралности генерацијама које долазе оставићемо само у форми предања.
