Oni koji se u agoniji Srbije osećaju očajno – a nemaju snage ni ideja kako se osloboditi terora Vučićevog svevlašća i sveopšteg rasula, koji su razočarani onim što se naziva njegovom opozicijom a bez jasne su svesti o uzrocima propasti Srbije i kompromitacije srpstva – maštaju o novim licima na opozicionoj sceni kao nacionalnim spasiocima. O njima, o nekim novim licima koja nevešćuju svoje mesijanstvo ne samo u Srbiji nego i u celom „srpskom svetu“, ovde je reč. Pođimo redom.
U Crnoj Gori – koju nakon prošlogodišnjih litijašenja zna se od koga organizovanih i masovno podržavanih, koja su oborila prozapadnu suverenističku vlast (kakve god bile njezine slabosti) velika većina Srba sada ponovo smatra nespornim delom „srpskog sveta“ – među najmarkantnije nove likove s mesijanskim znamenjem nametnuo se, gle apsurda nacionalističkog srpstva, Albanac Dritan Abazović. Jedan od korifeja srpskog nacionalizma i „srpskog sveta“ za Abazovića kaže da bi ga – da je u Beogradu – ljudi nosili na rukama. I nije da obogotvoreni pesnik – koji je to izjavio ushićen obaranjem prozapadne crnogorske vlasti – nije u pravu. Na upozorenje razboritih ljudi da hiperambiciozni Abazović nije nikakav spasilac Crne Gore, nego je što ‘no se kaže ’korisni idiot’ srpskog kleronacionalizma, odnosno ’podobni Albanac’ poput svojevremenih Sejda Bajramovića i Rahmana Morine koji su služili Miloševiću za njegove planove preoblikovanja avnojevske Jugoslavije (znamo kako je preoblikovanje završilo) – malo ko obraća pažnju. Uz Abazovića su u Podgorici ustoličeni još neki novi likovi što u civilnim odelima, što pod mantijama SPC koji obećavaju brzu nacionalnu (srpsku) zoru. Sakloni Bože.
Posle poslednjih lokalnih izbora u Dodikovom neprikosnovenom spahiluku Republici Srpskoj, sve oči kako ovdašnjih Vučićevih tako i tamošnjih Dodikovih opozicionara usmerene su na div junaka mladog i kuražnog Draška Stanivukovića koji je pobedio u trci za gradonačelnika Banjaluke, što je osioni Dodik doživio kao ponižavajuću javnu šamarčinu. Dominantna opoziciona javnost Srbije Stanivukovićevu pobedu dočekala je sa ushićenjem, videći u njoj način kako se i u Beogradu i Srbiji rešiti za sada čini se nepobedivog Vučića. I u slučaju Stanivukovićeve pobede u središtu mračnog Dodikistana, malo ko u ushićenoj opozicionoj javnosti Srbije i RS obraća pažnju na upozorenja razboritih ljudi da je reč o naivnim nadama u preporod RS, jer je Stanivuković po svemu što zastupa samo umiveni notorni sledbenik srpskog kleronacionalizma karadžićevsko – mladićevske provinijencije. Težište njegove borbe za je l’ da bolju RS je borba protiv kriminala i korupcije, slično Vučićevoj metodi uzurpacije kompletne vlasti u Srbiji. Može li se sa tobože civilizovanim nacionalizmom, poštovanjem četničkog i sramnog nasleđa poslednjih ratova išta dobro učiniti za društvo, osim obilne vlastite koristi? Na Dodikovom primeru videli smo može li.
Kao šlag na srpsku opozicionu tortu, u Srbiji je na velika vrata jasnije nego ikad pre u javni život stupio nesumnjivi opozicionar Vučiću vladika diseldorfski Grigorije, što jalovu opozicionu javnost ozaruje samo po sebi. Tačno je da je priča tog netipičnog vladike za razliku od dozlaboga okoštale pseudoteološke frazeologije ostalih velikodostojnika SPC slatkorečiva, da je prijemčiva ušima i nešto liberalnijih građana, ali je po suštinskim pitanjima nacije i države – onima na kojima je celokupna srpska politika poslednje tri decenije apsolutno pala i dovela nas do ovog u čemu živimo – u dlaku ista kao i u celoj crkvi i nacionalističkoj svetovnoj javnosti. Na planu ideja i vizija kojim putem društvo da ide, sem slatkorečivih fraza o poštenju i milosrđu vladika Grigorije suštinski ne nudi ništa novo što nismo proživeli poslednjih decenija. Sa starim državnim i nacionalnim programima on bi je l’ da stvorio mnogo humanije društvo. Nije, nego.
Valjda po uzoru na hvaljenog Amfilohija, i vladika Grigorije – rado gošćen na svim nerežimskim medijima kao svetlo u tami – navešćuje da već okuplja „mlade obrazovane ljude, njih 30 do 300, od 30 do 60 godina“ kao jezgro koje će kao podneti lične žrtve radi spasa roda i otačastva, „srpskog sveta“ kao takvog. Kako je poštovatelj ratnog huškača Amfilohija – koji je upro sve životne snage (Amfilohije) da delegitimiše nacionalni i državni subjektivitet Crnogoraca i Crne Gore te ih vrati majci Srbiji – posle ovih najava dočekan u Vučićevoj propagandnoj mašineriji, nije teško pogoditi. Što će mu u lakovernoj opozicionoj javnosti dodatno povećati rejting i ojačati naivne nade lakovernih u njegovo mesijanstvo.
Malo po malo, za umornu javnost „srpskog sveta“ – te nacionalističke budalaštine od koje parazitiraju samo odlično zbrinuti profesionalni nacionalisti a žrtvuje se budućnost dece i novih generacija – na vidiku se pojavljuju željena nova lica: narodski jednostavan vladika, u RS baštinik četništva i karadžićevsko-mladićevskog nasleđa, u Crnoj Gori „podobni Albanac“ (ili „korisni idiot“ srpskog kleronacionalizma, kako li ga već ko naziva) da spašavaju srpstvo. Novi opsenari su ante portas.
Kako je sve to jadno i odavno viđeno i kako se zbog stupidnog verovanja kojekakvim opsenarima i danas ovde pati. Nema tih opsenara – a nagledali smo se poslednjih tridesetak godina svakakvih – koji mogu spasiti bilo koga ko krene suludim putem, pa ni srpstvo. Bez trezvenosti i pravog suočavanja sa istinom – sa kardinalnim nacionalističkim zabludama, glupostima, minulim ratovima i zločinima, sa lažima, kriminalom i pljačkama, sa uzdizanjem društvenog ološa tamo gde mu nije mesto – nema izbavljenja srpstva iz očajnog stanja. Novi opsenari su kao i prethodni daleko od svega toga i ostaće to što jesu – širitelji iluzija za novo sluđivanje lakovernih.
