Kada je, sada već bivša vlast, preuzela vlast od one bivše vlasti uporno je i dramatično ponavljala da je Crna Gora “spržena zemlja”. Premijer Zdravko, bez sumnje kultni lik nekog budućeg stripa, neumorno i u svakoj zgodnoj prilici mrmljao je u kamere kako je Crna Gora spržena zemlja. Da je zaista tako, zapravo da je bilo tako, ne bi ta spržena zemlja mogla roditi plod koji će dvije godine hraniti gladna usta beogradskih namjesnika.
Da je Zdravko govorio istinu ne bi Crna Gora minule dvije godine bila Eldorado za čitave porodice, partijske prvoborce, konačno oslobođene i sve one vjerujuće s položenim stručnim ispitom iz predmeta Časni hod i klicanje Ratku Mladiću. Da je bila spržena zemlja danas bi ličila na postapokaliptične prizore iz niskobudžetnih holivudskih filmova, jer nakon Zdravka koji je na toj i takvoj “sprženoj zemlji” zapalio vatre Srpskog sveta i vaistinu je pretvorio u zgarište, što bi moglo preživjeti Sudnji dan? No, ako je nešto već sprženo, kako ga je moguće iznova spržiti? Dakle, reći ćemo da Zdravko nije govorio istinu.
Vatra u kojoj gori Crna Gora od 1. septembra 2020. nije se mogla zapaliti na pepelu. Biće ipak da Zdravko nije zatekao sprženu zemlju, ali jeste učinio sve da je sagori u plamenu velikosrpske aždaje. Vatra i Ništa rekao bi Miljković. Od samog početka vladanja Zdravko se ponašao kao loš pisac. Onaj koji ne razumije tradiciju. Onaj koji je pogrešno interpretira. Fanatično je kritikovao sve ono prije njega, uprkos lagodnom životu koji je živio u tom i takvom predzdravkovom dobu. Jer, i prije Zdravkovog narodnog preporoda Zdravko je život živio punim plućima.
Jedan je od onih koji su nakon trodecenijskog tihovanja tog famoznog 30. avgusta ginzbergovski urliknuli Sloboda! I baš poput Ginzberga i Zdravko je izabrao budućnost. Ali, budućnost razura Crne Gore. Možda je to bio mali korak za Zdravka, ali je sasvim sigurno bio veliki za Crnu Goru. Korak do ivice ambisa. Za razliku od Ginzberga i sličnih Zdravko je od tradicije uzimao ono najgore. Dok je cijela bitgeneracija gradila na Vitmenu, i onom najboljem što je Vitmen dao američkoj književnosti, Zdravko je zidao na tradiciji lošeg. Njegov Vitmen bio je Joanikije Lipovac. Zidao je na tradiciji zla, onog zla za koje nam se činilo da nikad neće ustati iz groba. Izabrao je tradiciju istorijskog revizionizma, kanonizacije ratnih zločinaca, mitova o ugroženom srpstvu i tako redom. To je tradicija na kojoj je kanio izgraditi neku novu Crnu Goru. Od bivše vlasti uzeo je materijalno, od Crkve duhovno. Jer, saglasićete se, nije da se na liturgiji može podići nova kuća, zgrada, ili vikendica. Dakle, zidao je na nečemu, nije zatekao ništa. Na ničemu nije moguće podići bilo što. Mada znamo da Zdravkov cilj i nije bio da gradi, već da ruši, ipak je lagao o gradilištu i onome što je na njemu zatekao. Spržena zemlja bila je mit, sve do Vlade Zdravka Krivokapića.
Danas je Zdravko politička prošlost, ali posljedice dvogodišnjeg razaranja Crne Gore su katastrofalne. Ako i zanemarimo njegove svakidašnje jadikovke o izdaji bližnjih njegovih, ne možemo a da se ne zapitamo da li će i on i svi saučesnici u izdaji ikada odgovarati pred sudovima ove zemlje. Pred javnošću već jesu, i hoće. Njega je, kaže, izdao novi premijer. Crnu Goru su izdali obojica. Dok odlazeći više skoro da i ne govori, novi premijer javno ističe svoj ponos na gumene metke, suzavce i šok bombe ispaljene u tijela Crnogoraca. Ono što je drugačije u odnosu na juče jeste da su u novoj Vladi i oni koji su na svojoj koži ośetili Dritanov ponos. Hoće li mu sve to oprostiti i zaboraviti, ostaje da vidimo. Hoće li učiniti da se teror nad ljudima na Belvederu kazni, i to ćemo uskoro saznati. Da li će za neko vrijeme i novi premijer doći do spoznaje da bi ga umjesto ponosa morao obuzeti stid? Možda, ludosti se događaju. Ako smo dočekali da se u Nikšićkom pozorištu brani imaginarna kapela na Lovćenu onda je moguće da će se jednog dana i obrazi novog premijera ipak zacrvenjeti.
U svakom slučaju, danas je bolje nego juče. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog vazduha koji paraju jezivi krici ražalovanih i rastoličenih.
