Zelenski je pred Novu 2019. godinu tačno u noć 31. decembra 2018. godine, izbacio parolu „Ne šalim se“. Želeo je na vlast. On je to i zaslužio svojom neumornom političkom satirom. Sa njom je postao predsednik Ukrajine smenivši u maju 2019. godine sa vlasti čokoladnog milionera Petra Porošenka. A i Porošenko je te noći zatražio obnovljeno poverenje naroda. Optužbe za korupciju su ga omele u tome.
Rvali su se do druge runde sve dok Zelenski nije sakupio više od 73 odsto glasova birača u maju 2019. godine
Posle parlamentarnih izbora, kada je njegova artistička stranka Sluge naroda sa kojom je zadobio ogromnu televizijsku popularnost osvojila apsolutnu većinu u Skupštini, Zelenski je na više od 30 ključnih mesta u vladi, od ministara do tajne službe, postavio svoje umetnike, a kao poslanike je u Radu uveo još više od 50 artista i sledbenika iz njegove grupe Kvartal koncert - od kompozitora do vlasnika sledbeničkih restorana.
Pri tome, mi ne pridajemo važnost to što su tada Ukrajinu vodila dvojica Jevreja, Zelenski kao predsednik Republike i Volodimir Grojsman kao premijer – jer to je Grojsman bio i pod Porošenkom od 2016. godine. I nije to bilo važno, jer je Zelenski ubrzo Grojsmana smenio. Nema tu nikakve zavere i uticaja Tel Aviva. I mi uopšte ne zameramo Zelenskom to što on bolje govori ruski od ukrajinskog – jer je i on bio žrtva rusifikacije u Dnjepopetrovsku, u svom rodnom gradu Krvavi Rog, protiv koje je ustao. Iako mu danas veliki deo istočnih Ukrajinaca zamera što zakonom tera decu da u školi uče na ukrajinskom – rusifikovani roditelji će ih manje razumeti - mi mu zbog toga skidamo kapu.
A nije on danas u tome ni jedini. Levičarska predsednica Severne Irske u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva Katarina Konoli je odmah po svojoj sadašnjoj novembarskoj izbornoj pobedi pre nekoliko dana objavila da će javno govoriti na irskoj verziji keltskog (galskog) jezika i podržati njegovo širenje u svim srednjim školama. Podržalo ju je 64 odsto birača iako su oni i dalje verski podeljeni na katolike i anglikanske protestante, i na autohtone Irce i irske kolonizovane Engleze.
U Crnoj Gori je drugačije, tu svi govore istim jezikom ali se raspravljaju kako će ga nazvati ne bi li pocepano ušli u Skupštinu.
POSLIJE SEDAM GODINA
Danas, posle sedam godina, Zelenski bi možda poželeo da se vrati na staru 2018. godinu. Sa jednom razlikom. On sada novu izbornu parolu ne mora da pošalje u etar jer zbog rata sa Rusijom i vanrednog stanja ne može biti novog predsedničkog izbora u Ukrajini iako mu je mandat istekao još u maju 2024. godine. Zelenski je sa pravnog stanovišta svakako „siguran“ dokle god rat traje. Rat je odložio demokratiju. Da li nam se možda samo čini da bi sada i Zelenskog mogao da napadne protivnik sa istom parolom koju je on poslao 2018. godine? Sada i njegov dvor trpi one iste optužbe sa kojima je on istupio protiv Porošenka - korupcija, kriminal, izdaja. Te strele slabe patriotizam Ukrajinaca. I ako bismo sada govorili da su i u Kijevu kao i u Moskvi izrasle autoritarne i korumpirane klike, kako da se onda postavimo prema ratu Rusije i Ukrajine u novim okolnostima?
Kako onda do mira? Kako da se postave evropske države? I Crna Gora? Napetost se tu na svu sreću stišava jer je sada u toku novi pokušaj Trampa i Zelenskog da novim sporazumom do njega stignu. Ovaj pregovarački pokušaj sada dodatno čuva Zelenskog od unutrašnjih razmirica, ali i čuva upletene države da se oglašavaju pre nego što mir potvrde Vašington, Moskva i Kijev. Čekaćemo na rasplet, uostalom Podgorica ni nema razloga da ide ispred drugih, dovoljno je do sada govorila.
DIM I VATRA
Možda je prva, početna greška Zelenskog iz 2019. godine bila fatalna po odnose Ukrajine i Moskve nastale sa ratom 2022. godine. On nije uspeo 2019. godine da uveri Ukrajince i ultranacionaliste da bi oblasti Donbasa valjalo dati status federalne jedinice. Tom autonomijom je želeo da smiri proruski otpor Kijevu. Tamo se rašireno govorilo ruskim jezikom nametnutom kolonijalnom politikom careva i boljševika. On je tamo želeo referendum o tome – i po toj zamisli je bio na dobroj stazi.
Povukao se pred Putinom u Parizu u decembru 2019. godine, pred gotovo strašnim pretnjama i nacionalističkim zanosom Ukrajinaca – koga je i on sam dizao u svojim umetničkim nastupima i dejstvima preko društvenih elektronskih medija bogataša. Nazvan je izdajnikom. Ukrajinske ultranacionalističke paratrupe u Donbasu koje su tada 2019. godine uspešno zamenjivale regularne vojne jedinice, poput Nacionalnih jedinica Denisa Jantara, otvoreno su mu pretile smrću ako bude zastupao prekid vatre sa Rusima. To mu je pretila i čuvena paravojna brigada Azov pod Denisom Prokopenkom koja će se 2022. godine slavno držati u Marijupolju braneći čeličanu. Njeni borci su govorili ruski, ali su pre toga postali negativno poznati zbog terorisanja stanovništva u Donbasu. Putin ih je uzimao za čvrsti deo moskovske propagande da su ukrajinski nacionalisti u Donbasu nacisti.
Tako se dim posle ruske aneksije Krima 2014. godine postepeno pretvarao u rat 2022. godine.
ZELENSKI NIJE UČESTVOVAO U POBUNI
Međutim, Zelenski nije, pre toga, 2014. godine, učestvovao u antiruskoj pobuni ukrajinskog naroda protiv proruskog Ukrajinca Viktora Janukoviča koga je kijevska Majdan revolucija izbacila iz predsedničkog kabineta. Narodu je bilo dosta i ruskog jezika i korupcije najvećih razmera.
Eskalacija nacionalnih sukoba u Donjecku i Lugansku je potom postala izgovor za napad Moskve na Kijev 2022. godine – ali je on odavno pripreman u Putinovom kabinetu kao strateška obnova carske teritorije Rusije. To je Putin pokazao upadom u Ukrajinu iz Belorusije, ali je tamo bio sramno potučen i oteran nazad kod Lukašenka. Time je Zelenski sprečio rat na dva fronta sa Rusima i podelu vojske na istočnu i zapadnu. I on je tada dobio parlamentarnu dozvolu da proglasi samostalnu vladavinu kako bi se nosio sa ratnom Rusijom. Sa tim je njegova grupa Kvartal 95 u vladi predvođena Andrejem Jermakom stekla novu priliku za „poslovanje“ bez nadzora.
A sa tom pobedom nad „beloruskom“ Putinovom vojskom i odlukom da ne napusti sa Vladom i porodicom Kijev uz pomoć Turske i NATO, Zelenski je zadivio svet. Njegova rečenica: „Meni nije potreban prevoz, već municija“, donela mu je proglašenje za „Čoveka godine“ američkog časopisa Tajm. To je zaslužio.
KORUPCIJA
Zelenskom su već na početku predsedničkog mandata prigovarali nejasne prihode. On je sa svojom velikom umetničkom grupom Kvartal 95 nastupao na TV kanalu ukrajinskog milijardera Igora Kolomojskog koji je navodno u svojoj ofšor banci otvorio račun za ovu grupu i na njega stavio 40 miliona dolara. Kolomojskog su naknadno SAD podvrgle sankcijama.
U martu 2020. godine su se širile glasine da je Zelenski otpustio predsednika Vlade Oleksija Hončaruka jer je ovaj tvrdo odlučio da spreči korupcije u vrhu vlasti. To se pojačalo kada je u atentatu ubijen savetnik Zelenskog, Serhije Šefir, takođe poznat po omrazi prema korupciji. Međutim, nekoliko ministara u vladi kao i oblasnih guvernera je smenjeno zbog korupcije – što se uzima kao dokaz u prilog Zelenskom da je sprečavao korupciju.
Sumnje su se ipak nastavile kada je saosnivač Zelenskove grupe Kvartal 95, Timur Mindić, sumnjičen da je zaradio 100 miliona dolara finansijskim malverzacijama tokom rata sa Rusijom. Iza te optužbe je stajala nezavisna ukrajinska antikorupcijska agencija NABU. Mindić je uzimao 15 odsto od investicija za izgradnju protivvazdušne odbrane električne mreže Energoatom koja se pokazala lažnom, nekorisnom.
On nije izgradio zahtevane betonske obloge za zgrade električne mreže. Nekoliko sati pre hapšenja je pobegao u Izrael sa izraelskim pasošem. U njegovom otmenom stanu je ležao ogroman gotovinski novac a kupatilo je obloženo zlatom – i to je razjarilo Ukrajince. Njemu neće moći da sude u Kijevu jer Izrael ne izručuje svoje državljane. Potom je ministar energetike Herman Haluščenko, još jedan ministar iz grupe Kvartal 95, podneo ostavku - a iako ga je NABU osumnjičio za bezakonje još je na slobodi.
Kažu u Kijevu da se glas šefa kabineta Zelenskog, Andrije Jermaka, bivšeg filmskog producenta i saradnika Kvartala 95, čuje na više od hiljadu časova govora sa raznim sagovornicima koji su pod nadzorom NABU-a. On je član vrhovnog štaba ukrajinske vojske i poverljivi Zelenskov pregovarač sa Trampom – iako Zelenski nije nikada pristao da Trampu daje podatke o poslovima američkih Trampovih protivnika u Ukrajini. Tako ni o bivšem predsedniku Bajdenu. Jermak je član i drugih najviših državnih tela i neki analitičari ga ubrajaju u 100 najuticajnijih ličnosti u svetu. No, Zelenskom nije ništa do sada evidenciono pripisano. Ali afere o njemu ljuljaju mu ugled.
ČERČIL I ZELENSKI
Postalo je zanimljivo razumeti zašto neki autori nalaze sličnost između shvatanja politike Volodimira Zelenskog i Vinstona Čerčila. Sličnost nalaze najpre u tome što je Čerčil 1938. godine ismejao Minhenski sporazum Londona i Pariza sa Nemačkom, kada su zapadni saveznici pristali na opoziv Versajskih granica Čehoslovačkoj kako bi očuvali mir u Evropi. Hitler je potom ušao u Češku 1938. godine, a garanti njene bezbednosti (osim Engleske i Francuske), Jugoslavija i Rumunija, nisu mogli zbog odustajanja zapadnih saveznika da uđu zbog pada Praga u rat sa Berlinom – na što su bile obavezne po sporazumu Mala Antanta iz 1920/21. godine. Ustupanje teritorije Nemačkoj nije obuzdalo njena dalja berlinska osvajanja. Saveznici su pogrešili. Čerčil je stekao slavu zahtevajući otpor Nemačkoj.
Zelenski je naizgled ponovio Čerčila zato što je odbio da prihvati Putinova osvajanja Donbasa zahtevajući obnovu teritorije Ukrajine i proterivanje ruskih trupa iz nje. Nije hteo da ga proglase za novog Nevila Čemberlena, tragičnog britanskog premijera koji je potpisao slom versajskih granica i osramotio smisao engleskih garancija na nezavisnost bilo koje države.
To bi bio Čerčilov stav. Međutim, iza Ukrajine danas ne stoji nijedna država spremna da zbog nje uđe u otvoreni rat sa Moskvom. Pomagaće mnoge Kijev oružjem i lekovima, izolovaće i međunarodnu trgovinu Rusije, oteće joj i devizne rezerve u inostranstvu, ali trupe Kijevu neće poslati. A sve do danas je Zelenski bio tvrd da ne pristane na bilo koji gubitak istočne teritorije u korist opstanka Ukrajine, oko 75 odsto pređašne teritorije. Rusija je puzeći napredovala, ni ona nema snage za bržu invaziju, ali korak po korak smanjuje Ukrajinu.
Zelenski se – izgleda, sada oslobodio straha od pretnji nacionalisitčkih struja da će organizovati narodnu pobunu protiv njega i ugroziti mu život. Moć tih grupa je oslabila, tučene su i na frontu, a osam miliona Ukrajinaca u inostranstvu želi prekid rata sa razumnim ustupcima Moskvi kako bi se vratili kući. To je i narastajuće raspoloženje domaćeg stanovništva. Zelenski nije ratni Čerčil, bio je to dovoljno potpuno sam protiv Rusije, izdržao je – i mogao bi sa novim oreolom, u novim okolnostima, da popusti i bude mirotvorac.
Usput, Čerčil je mnogo, i čak tragično grešio. U svojstvu ministra odbrane on snosi žalosnu odgovornost za apokalipsu savezničkih trupa 1915/16. godine kod turskog Galipolja čija je namena bila da zauzmu Carigrad i oteraju Osmansko carstvo u Aziju. Tada je Kemal-paša, sjajni turski general i budući Ataturk, porazio elitnim turskim trupama sa modernim nemačkim oružjem savezničku vojsku sastavljenu uglavnom od vojnika iz Engleske, Australije, Irske i Novog Zelanda. Čerčilu nije zaboravljeno da je tamo ostavilo kosti oko 200.000 njegovih vojnika. Nije mu zaboravljeno ni da se podsmevao japanskim trupama u Drugom svetskom ratu zbog svojih neskrivenih rasističkih predrasuda, ali je posle pada britanskog Singapura promenio mišljenje. Možda nije čudno da je svega dva meseca posle kapitulacije Nemačke 1945. godine njegova Konzervativna partija izgubila na izborima vlast u parlamentu.
ZELENSKI NIJE ČERČIL
Zelenski je stigao na vlast kao potpuni politički amater. Kao komičar i zabavljač je bio sjajan. To ne znači da će i on po mogućem sklapanju mira sa Rusijom da izgubi vlast. Ali je izvesno da nasuprot njemu u ovom trenutku nema alternativne ličnosti u Ukrajini koja bi mogla da izvuče Kijev iz rata i ponudi mu perspektivu razvoja.
Zelenski je na početku državničke karijere politiku više shvatao na scenaristički, dramaturški način, kao holivudsku borbu dobrih i loših ljudi, koja ima početak i kraj. U međuvremu je shvatio da se u politici ne može zamisliti ni gotova drama a ni komedija - a kraj pogotovo. Često u njoj nema jasnih karakternih i oprečnih stajališta. Bore i umorne oči Zelenskog su dokaz da je i te kako razumeo da se rivalski politički život sastoji od hiljada međukoraka od kojih svaki dodaje ili oduzima od mnogih ličnosti po neko njihovo svojstvo kojeg niste bili svesni ili niste verovali da postoji. Politika velikom brzinom stari političara i uči ga da između revolucije na trgu i poteza u praksi postoji razlika: na trgu je volja, u praksi su znanje i veština.
Svi ćemo odahnuti ukoliko se ova tekuća runda pregovora između Trampa, Zelenskog, Putina i vodećih političara iz Brisela završi uspešno. Zelenski je očigledno odustao od maksimalističkih zahteva koji nište sva ruska osvajanja, a Putin je možda spreman da deo osvojenih teritorija vrati – ili i da se kroz mnoge sitne zahvate ustanove međunarodne garancije za razdvojene zaraćene strane. Jedno je sigurno, ni Ukrajina, ni Rusija, niti Evropa, posle ovog rata neće biti iste. Na osamdesetu godišnjicu od svršetka Drugog svetskog rata svedoci smo priloga novom svetskom poretku za koji 1945. godine nismo mogli znati.
