Zapravo, Tadić je već naredne sedmice, a preciznije 27. maja, stigao u Podgoricu kako bi se sastao sa tadašnjim crnogorskim kolegom Filipom Vujanovićem i premijerom Milom Đukanovićem, što je opisivano u medijima i kao “prva zvanična posjeta od izglasavanja nezavisnosti”.
Tadić je tada kazao kako će svi državni organi Srbije priznati rezultat referendum, te da odnose dvije države treba “što skorije definisati u skladu sa novom realnošću”. On je, istovremeno, čestitao i lideru unionističkog bloka Predragu Bulatoviću na odgovornom držanju tokom referendumske večeri.
"Srbija je demokratija. Nije ovo Miloševićeva Srbija. Mi možemo imati različite stavove, ali poštujemo demokratske principe", rekao je tada Tadić u Podgorici.
Za razliku od njega, tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica danima je čekao na zvanične rezultate.
“Potpuno ćemo poštovati ishod referenduma, ali na to izjašnjavanje ne smije da padne nijedna sumnja”, poručivao je on dva dana nakon glasanja u Crnoj Gori.
Kada su u pitanju političari, neke od prvih čestitki Crnoj Gori iz Srbije stigle su od Vuka Draškovića i Čedomira Jovanovića.
Inače, uoči samog referenduma, očekivano, iz Srbije su uglavnom stizale poruke podrške opstanku zajedničke države – od Koštunice i Tadića, sve do patrijarha SPC Pavla.
14
Koštunica je, pritom, prilikom priprema za referendum snažno zagovarao ideju da uslov za nezavisnost bude da nju podrži 51 odsto ukupnog broja upisanih birača. Na kraju je, otud, princip 55-45 bio i kompromis na koji su svi pristali.
No, bilo je i onih koji su podržavali nezavisnost – i Srbije i Crne Gore.
Među njima je bila Liberalno demkratska partija, koja je poručivala prije referendum kako je nezavisnost Crne Gore za njih “završena priča”, ali i G17 plus, čiji su članovi 21. maja 2006. u Beogradu organizovali performans – referendum o samostalnosti Srbije.
