Уполитици, као и у животу, постоје бивше љубави: припадате некој политици или јој показујете наклоност, па онда се опредијелите за неку другу. Разлози су различити и легитимни. Имате право да бирате, па ако хоћете, можете и да тргујете том припадношћу и опредјељењем, јер је политика једна врста акционарског пословања. Разлика је само у циљевима који су предмет тог пословања. Зато, када се промијене циљеви политике којој припадате или се промијене ваши циљеви – ви промијените политику.
Политичка историја Црне Горе обилује таквим примјерима. Поготово новија политичка историја Црне Горе послије 1918. године, која је у ствари – историја великих љубави које су постале бивше. Они упућенији у ову проблематику знају за примјер предсједника црногорске владе Андрије Радовића, који је од послушника краља Николе постао главни оперативац његове политичке дискредитације и елиминације. Или за примјер краљевог министра Секуле Дрљевића, који је 1914. године у црногорској Скупштини предлагао унију Црне Горе и Србије, дајући тиме подршку присајединитељским плановима српске владе, а послије 1918. израстао у лидера црногорског суверенистичког покрета. Недосљедност у политици ипак није њихов највећи гријех, већ однос према политици коју су прије преобраћања заступали. И такође, однос према идолима којима су се у претходном политичком дјеловању клањали. Још је драстичнији примјер Милована Ђиласа, који је половину живота потрошио глорификујући идеју комунизма, а другу половину на њену дискредитацију.
У чему је морални прекршај Радовића, Дрљевића, Ђиласа и многих других црногорских преобраћеника? Понајвише у њиховом односу према политичкој идеји којој су припадали и идолима које су напустили, а не у томе што су изабрали неку другу идеју и новог идола. Страна у политици се може промијенити и наклоност се са једне политике може пренијети на другу, али није морално прихватљиво када своју претходну политичку страст, више мрзите од оне која то никада није била. Већина оних који су промијенили страну најружније говоре управо о онима којима су припадали и о идолима којима су вјерно служили.
НЕСТАНАК РУКОЉУБА
Сви који су се занимали за историју Црне Горе послије 1918. године, знају колика се лавина сручила на бившу власт. Изгледало је да је краљ Никола деценијама владао уз мањинску подршку, а лијепу ријеч о њему, коју је због много чега заслуживао, изрицао је мали број људи. Гдје несташе сви они рукољуби и изјаве о поданичкој вјерности и захвалности? Зачудо, најљепше странице о краљу након силаска с власти није написао ни његов министар ни бригадијер, већ његов собар Илија Бјелош. Он признаје да је плакао за бившим господаром и да је сузе ,,утирао са оба рукава“. А плакао је за господаром причајући са господаревим унуком, краљем Александром Карађорђевићем, и то приликом аудијенције у Београду. Господаревом унуку је 1925. направио и славолук, када је преко Илијиног села (Бјелоша) ишао на Ловћен. Илија Бјелош је тиме показао да поштује новог господара, али ипак није блатио бившег. Дакле, можете промијенити господара, али немојте пљувати на оног коме сте служили или на оне који су наставили да му служе. Чудан смо ми народ када нам је узор политичког понашања један собар, а не војводе, министри и сердари из бољих кућа.
А сада мало у новије доба. Сви који дуже памте, сјећају се како су се многи чланови Савеза комуниста Црне Горе послије 1990. године окомили на своју бившу партију. Одједном су почели да се жале како су у комунизму били прогоњени, како је угрожаван њихов национални и вјерски идентитет, те како су им цркве биле закључане. Као да их је неко на силу учланио у Партију и као да је неко умјесто њих одлучивао које су вјере и нације.
Био сам члан Савеза комуниста Црне Горе од 1984. до 1987. године, и знам да сви који тако причају – лажу. Они који су приступили Партији чинили су то са увјерењем да је чланство привилегија која припада одабранима и најбољима, или са увјерењем да им партијска књижица може користити приликом запошљавања или напредовања на послу. Сви који су улазили у Партију знали су да Партија не воли четнике, националисте, религиозне..., тако да они који су осјећали идентитетско гушење, нијесу морали да се прихватају чланства.
ПУТ „ДЈЕЦЕ КОМУНИЗМА“
А управо они који су послије 1990. највише причали о комунистичкој тиранији, углавном су се за вријеме комунизма такмичили ко ће бити већи марксиста, партизан, интернационалиста, атеиста... Они од чијег се марксизма и атеизма није могло опстати на партијским састанцима, први су се након увођења вишепартизма преобратили у четнике, велике вјернике, националисте, тобожње демократе... И многи од њих су о Партији и идеологији чија су служинчад били, говорили све најгоре, а сви заједно су скривали да су Партији икада припадали. За оне који не знају – нема угледнијег опозиционара и националисте послије 1990. године а да није био члан Савеза комуниста Црне Горе! Изузетна би се историјска монографија могла написати о путањи црногорске ,,деце комунизма“ након нестанка тог система. Зачудили бисте се како су невјероватни путеви политички. За крај овог текста само два примјера о којима бих могао свједочити.
Док сам био студент-комуниста на Филозофском факултету у Никшићу, одсјек за Марксизам и одсјек за Историју имали су заједничку партијску организацију. Најприје је секретар наше партијске организације био професор (асистент) са Марксизма, а затим са Историје. Партијски секретар са одсјека Марксизам стално је теоретисао о изворном (Марксовом) комунизму, а овај са Историје о правилном односу према национализму, хвалећи се да је предавао на партијској школи у Кумровцу, те да је његово излагање о национализму објавила ,,Политика“! Што је после било? Овај партијски секретар са Марксизма је већ 1990. постао један од првака новоформиране Демократске странке, а партијски секретар са Историје је 1988. године отишао на националистички, прочетнички и промилошевићевски митинг у Никшићу. ,,Никшићке новине“ су тада пренијеле његову изјаву: ,,Дошао сам данас овдје због солидарности, због велике ствари, због Југославије. Митинзи отварају очи, прије свега, руководству. Не дамо Југославију. Разобличићемо руководство“. Партијски секретар са Марксизма завршио је каријеру као професор Богословског факултета у Београду, а партијски секретар са Историје, тадашњи борац против национализма, завршио је међу националистима и клерикалцима. Чак се, двадесетак година након руковођења партијском организацијом, јавно хвалио: ,,Истина је да се налазим на бањском лијечењу у новопазарској бањи и да сам 27. ноћи клањао на тргу са 15.000 Пазараца...“ Мислим да нема историчара који би могао објаснити како се са никшићког трга тако лако дође до новопазарског.
Послије црногорских избора 30. августа и смјене вишедеценијске власти, засигурно ће се из редова њених досадашњих присталица и подржавалаца формирати нова група критичара, која ће јој налазити мане и бацати на њу анатеме. Наговјештаја да се ова колона прогоњених праведника формира већ има. Историчари који долазе имаће доста занимљивог материјала за новију историју црногорског менталитета.
