Famozni „non-paper“ – koji nudi radikalno ali navodno trajno rešenje krize na zapadnom Balkanu po svemu sudeći ipak je poslan iz Ljubljane u Brisel uprkos negiranju – uznemirio je i šokirao ne malo poznavalaca ovdašnjih prilika. S razlogom, jer po onome što je objavljeno, obilato sipa benzin po neugaslom balkanskom žaru. Ispada kao da je poručen od ovdašnjih ratnih kartografa zločinaca iz krvavih devedesetih i njihovih sledbenika, kao i nekih nedobronamernih suflera sa strane.
Nesporno je da je region predugo u nestabilnom, u bolesnom stanju, ali se njegova bolest ne leči obnovom uzroka koji je bolest izazvao – novim radikalnim teritorijalnim preuređenjem izlazeći u susret zagovornicima velikodržavnih pretenzija tako što im nudi ono što ratnim varvarstvom devedesetih nisu ostvarili. Svako iole ozbiljan i dobronameran od toga strepi, ali se zato onima u regionu obolelim od malignih identitetskih i velikodržavnih bolesti smeše brci. Možda je u sazvežđu tih velikodržavnih regionalnih adresa – uz diskretnu sugestiju nekih moćnika sa strane – koncipiran taj zlokobni „non-paper“ i dostavljen notornom slovenačkom desničaru na čelu tamošnje Vlade Janezu Janši, da odigra ulogu poštara i prosledi ga Briselu? Ili je to zaista Janšin čarobni štapić za region?
Šta je u ovom skandalu – koji regionu nudi novo zlo i nesreće – zapravo najveće neprijatno iznenađenje i šta je ne malo ozbiljnih ljudi takoreći šokiralo? To što je stigao sa neočekivane strane, što je poslan iz Slovenije, iz Ljubljane.
Činilo se, i bilo je realno tako, da je Slovenija, da je politička Ljubljana tokom zaoštravanja jugoslovenske krize – njezinog krešenda, terminalne faze, tokom ratnog perioda i posleratne opšte smuđenosti – bila jedino svetlo u postjugoslovenskoj tami. U političkoj iznudici – zbog unitarističkog i hegemonističkog nepodnošljivog pritiska iz miloševićevskog Beograda – legitimno se opredelila za samostalan državni put, nudeći svima mirno razrešenje, ne čineći ništa da proizvede rat i nesreće. To što joj je podmetano i što joj se podmeće da je prva udarila na Jugoslaviju, da je prednjačila u njezinom razaranju, najobičnija je podmetačina glavnog grobara Jugoslavije – srpskog nacionalizma. Kratkotrajnim oružanim dejstvima odbranila je svoj legitimni izbor, a tokom ratnog haosa u ostatku Jugoslavije zauzimala je racionalan stav, čineći onoliko koliko je mogla da dođe do prekida rata, do kakve takve normalizacije pokidanih komunikacija i obnove normalnog života u regionu. Izuzmemo li u suštini marginalan problem graničnog spora sa Hrvatskom, namirenja dugovanja štedišama nekadašnje Ljubljanske banke iz ostalih bivših republika (za nju nepriličan egoizam a za mnoge štediše nepravda) i bez sumnje nedoličan početni tretmana građana poreklom iz bivših južnih republika u vezi dobijanja slovenačkog državljastva i prava koja iz toga proizlaze, nijedna od bivših republika sa Slovenijom nije imala ozbiljnijih problema. Štaviše, sve su mogle i računale su na njenu pomoć u vezi mučne tranzicije, demokratske konsolidacije (nigde dovršene) i evropeizacije, u vezi pristupanja EU. Pomoć Slovenije u svemu tome – negde parcijalno prihvaćana, negde ignorisana – nije proisticala samo radi obnove njezinih privrednih interesa i povratka na nekadašnje jugoslovensko veliko tržište, što ni po čemu nije sporno, nego je – videlo se po mnogo čemu – bilo iskrena želja da se pomogne prevazilaženju trauma naroda sa kojima je nekada živila u istoj državi.
Što je notorni desničar i autokratiji sklon Janez Janša – umrežen sa sebi sličnima u EU i van nje – umešan u ovaj skandal sa „non-paperom“, ’ajde de, ništa neočekivano od njega. Ali, šta se desilo činilo se vrlo odmerenom i trezvenom predsedniku Slovenije socijaldemokrati Borutu Pahoru da na tragu, slučajno ili ne, ideja iz „non-papera“ u Sarajevu pita članove Predsedništva BiH bi li ta država krvlju odbranjena u kakvom-takvom obliku mogla mirno da se raziđe? Šta mu bi – ipak je on znalac regiona, znalac BiH – da napaćenoj državi sipa so na ranu i doprinosi opasnom avanturizmu prikazanom u Janšinom „nepostojećem“ a stvarnom opasnom projektu?
To što se neočekivano trusno dogodilo poslednjih dana – i navodni Janšin „nepostojeći“ dokument poslan u Brisel i Pahorova neočekivana nepromišljenost u Sarajevu prilikom zvanične posete – nije hladni, nego ledeni tuš sa neočekivane strane. U da sada korektnom odnosu Slovenije prema regionu za nadati se je da je reč o samo kratkotrajnoj nepromišljenosti i neprijatnom incidentu koji šteti i regionu i po mnogo čemu uspešnoj Sloveniji. Pomoć Slovenije dragocena je regionu. Iz zajedničke prošlosti vežu nas neke značajne vrednosti koje u Sloveniji, za razliku od ostatka nekadašnje države – gde su se kleronacionalisti dočepali vlasti skoro cementirajući je – nisu popljuvane. Jer, u Sloveniji ipak nije zacario primitivni antikomunizam, pljuvanje po NOB i partizanima, po dostignućima socijalizma; tamo nisu rušeni spomenici NOB-a, niti se razbuktao klerikalizam i istorijski revizionizam, iako ni tamo ne manjka primitivnih desničara i kleronacionalista.
