Познати свјетски слависта Andrew B. Wachtel запазио је да већина источноевропских нација у трагању за својим идентитетом у његовој самопотврди, заправо у његову конструисању, има националну књижевност и националног пјесника, пратећи метод који је у XIX вијеку успоставио филозоф Хердер. Мађари тако имају Sándora Petőfia, Пољаци Adama Mickiewicza, Руси Александра Пушкина. Кад су Јужни Словени у питању слична је ситуација – Франц Прешерн код Словенаца, Иван Мажуранић код Хрвата, Петар II Петровић код Црногораца, стварали су књижевне споменике који су помогли процес самоидентификације. Њихова највећа снага лежала је у способности да изразе колективни идентитет у своме стваралаштву.
Али оно што компликује ситуацију код балканских Словена јесте ситуација у којој се Мажуранић не сматра само хрватским пјесником, но и илирским и прото-југословенским, а историја је потврдила да су Његоша као националнога пјесника доживљавали и Црногорци и Срби и они који су се сматрали Југословенима. Узрок томе свакако треба тражити у политичким процесима на Балкану од средине XIX вијека наовамо, процесима националнога ослобођења, уједињења, па разједињења и разједињења Јужних Словена. Црна Гора, која је у почетку тих процеса дала Његоша и имала фактичку независност, била је једна од важнијих копчи јужнословенске инклузије. Зачеци прото-југословенског национализма из средине XIX вијека разликовали су се од виђења југословенства на крају XIX вијека.
Од идеје која није признавала вјерске и културне разлике и која је нацији приступала колективистички – истичући заједништво (чак и с Бугарима) она ће се претворити у једну врсту кохезије оптерећене фројдовским „нарцизмом“ малих разлика. У једном великом идентитету искристалисаће се више мањих идентитета – хрватски, словеначки, бошњачки, македонски, српски и црногорски, који је опет специфичан због свог „српског“ идеолошког предзнака у томе периоду, због програмских начела црногорске политичке елите која је настојала овладати српством и потом преузети улогу јужнословенског Пијемонта. Зато је доживљај Његоша најинтересантнији у Црној Гори, будући да су се у њој преплитала три идентитета – црногорство, српство и југословенство.
У континуалном сагледавању српске и југословенске прошлости црногорска територија допуњавала је „рупе“ које су настајале усљед дисконтинуитета. Њен простор од средине XIX вијека постаје интересантан свим сукцесивним програмима на Балкану, а уз Црну Гору редовно је ишао и Његош као једна од њених персонификација – онај ко је поćедовао Његоша поćедовао је Црну Гору. До сада је објављен сијасет научних и публицистичких радова који недвосмислено упућују на закључак да су све власти које су управљале Црном Гором од 1851. до 2020. године користиле своју верзију интерпретирања Његоша и нудиле је као најбољу и без алтернативе.
Но, по томе ни Његош ни Црна Гора нијесу изолован случај. „Симболичка апропријација“ неке значајне личности која у постхумном животу игра улогу „идеолошкога љепила“ за срастање националног и културног идентитета дешавала се и у другим друштвима. За примјер можемо узети лик бугарског националног хероја Васила Левскога, чији је пост мортем „живот“ сјајно описала истакнута интелектуалка Мариа Тодорова у својему гласовитом дјелу Bones of contention: the living archive of Vasil Levski and the making Bulagria’s national hero.
Левски је и дан-данас један од симбола бугарске нације и бугарскога идентитета. Између Његоша и Левскога постоје бројне паралеле – обојица су играли изузетну антиосманску улогу и промовисали национално ослобођење у вијеку у којему су живјели, обојица су умрли прије четрдесете године; Левски је један дио живота провео као свештено лице, али је цркву напуштио и није живио монашки; обојица су проглашавани за свечеве, кости обје ове личности више су него обични посмртни остаци, али што је најважније – након смрти Васил Левски постаје битан готово свим каснијим бугарским властима. Како уочава Тодорова, он је постао једина уједињујућа и неспорна фигура коју је прихватио читав низ међусобно неусаглашених странака, институција, покрета и идеологија. Био је евоциран као крајњи ауторитет и налазио се на свачијој застави: вјерника и атеиста, републиканаца и монархиста, конзервативаца и радикала, комуниста и антикомуниста.
И оно што посебно повезује Његоша и Левскога јесте чињеница да за обојицу постоји оно што је уочила Тодорова на примјеру свог јунака: „неуобичајена концентрација конкурентних и оспоравајућих дискурса и апропријација за исту фигуру“. Једноставно, толико су били битни за изградњу властитих нација да је њихов симболички капитал морао бити политички инструментализован.
Успостава нове владајуће већине у Црној Гори није одмакла од пракси претходних власти – ни неђељу дана од смјене тридесетогодишње власти нови мандатар Здравко Кривокапић проблематизовао је Његошево гробно мјесто, промовишући оно што је тих „историјских“ дана за Црну Гору увелико пропагирао митрополит Амфилохије Радовић – да се на Ловћену подигне православна капела. Тиме је Кривокапић најавио „нову“ апропријацију Његоша, а уједно и показао какав и који ће идентитет форсирати кад су у питању Црна Гора и Црногорци.
