Profesor Katsuhiko Hajaši sa Univerziteta u Osaki radi na razvoju tretmana plodnosti.
Ovaj rezultat, koji je predao za objavljivanje u naučnom časopisu Nature, otvara mogućnost da muški parovi imaju vlastitu djecu.
Profesor Džordž Dejli sa Medicinskog fakulteta sa Harvarda, koji nije učestvovao u istraživanju, kaže da još mnogo toga mora da se uradi prije nego što se društvo suoči sa jednom takvom odlukom.
„Hajašijev rad je neobjavljen, ali fascinantan. Uraditi to na ljudima teže je nego na miševima", rekao je on.
Još ne razumijemo dovoljno jedinstvenu biologiju ljudske gametogeneze (formiranje reproduktivnih ćelija) da bismo uspjeli da ponovimo Hajašijev provokativni rad na miševima."
Detalji su predstavljeni na samitu uređivanja ljudskih gena na Institutu Krik u Londonu.
Profesor Hajaši, ekspert na ovom polju koji je cijenjen u čitavom svijetu, rekao je delegatima na konferenciji da je rad još u veoma ranoj fazi.
On kaže da su jajne ćelije bile veoma niskog kvaliteta i da tehnika u ovom stadijumu ne može bezbjedno da se ponovi na ljudima.
Ali je on rekao za BBC Njuz i da može da zamisli da se trenutni problemi prevaziđu za deset godina i da bi volio da je vidi dostupnu kao tretman plodnosti i za muškarce, i za žene, i za istopolne brakove, ako se dokaže da je bezbjedna za upotrebu.
„Ako ljudi to žele i društvo prihvati takvu tehnologiju, onda da, ja sam za to", rekoa je Hajaši.
Tehnika podrazumijeva prvo uzimanje kožne ćelije od mužjaka miša a potom njeno pretvaranje u matičnu ćeliju - ćeliju koja može da se pretvori u druge vrste ćelija.
Ćelije su muške i stoga imaju hromozome XY.
Tim profesora Katsuhika potom briše hromozom Y, duplira hromozom X i zatim spaja dva X zajedno.
Ova modifikacija omogućuje da matična ćelija bude programirana da postane jajna ćelija.
Ova tehnika bi mogla da se koristi za pomoć neplodnim parovima u kojima žene ne mogu da proizvedu vlastite jajne ćelije.
On je, međutim, istakao da je još daleko mogućnost da to postane dostupan tretman plodnosti.
„Čak i kod miševa ima mnogo problema sa kvalitetom jajne ćelije. Dakle, prije nego što možemo to da posmatramo kao tretman plodnosti, moramo prvo da riješimo te probleme, što bi moglo da potraje dugo vremena", kaže on.
Profesor Hajaši je rekao da on nije za to da tehniku upotrebljava čovjek da napravi bebu uz pomoć vlastite sperme i vještački stvorenih jajnih ćelija.
„Tehnički je to moguće. Nijesam siguran u ovom stadijumu da je to bezbjedno ili prihvatljivo za društvo", istakao je.
Profesorka Amander Klark, naučnica za matične ćelije sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, rekla je da bi LGBT zajednica trebalo da može da odlučuje u vezi sa upotrebom ove tehnologije za reprodukciju.
„LGBT zajednica ima jedinstvene potrebe kad je u pitanju zasnivanje porodice. Možda će u budućnosti biti moguće za istopolnu reprodukciju da bude zasnovana na aktuelnom istraživanju uz pomoć laboratorijskih modela koji će razviti tu tehnologiju“, kazala je Klark.
Međutim, dodaje ona, danas ova tehnologija nije dostupna za ljudsku upotrebu, bezbjednost i efikasnost nijesu dokazani, a ne zna se koliko će vremena trebati da tehnologija stigne do klinike.
„Još mora mnogo toga da se nauči o ljudskim zametnim stanicama a fundamentalne rupe u znanju služe kao barijera da se ovo istraživanje primeni na ljudima", naglasila je Klark.
Kulturološke razlike
Alta Karo, profesorka prava sa Univerziteta Viskonsin Medison, rekla je da će različite kulture imati „temeljno drugačije stavove" o tome da li treba da se koristi ova tehnologija, ako postane dostupna.
„U nekim društvima genetski doprinos nečijem dijetetu smatra se apsolutno suštinskim i za njih je ovo pitanje 'da li načiniti ovaj korak?' za one koji nijesu u heteroseksualnom odnosu.
„Za druga društva to nije ni približno važno, jer je usvajanje djeteta savršeno prihvatljivo, zato što su za njih porodice više lični odnosi a manje biološka veza", kazala je Karo.
Profesor Haoji Vang iz Kineske akademije nauke misli da još mnogo toga mora da se uradi prije nego što ova tehnologija može da se uzme u razmatranje za upotrebu na klinici.
„Naučnici nikad ne kažu nikad, u načelu je to urađeno na miševima, dakle, naravno, moguće je i na ljudima, ali mogu da vidim da će biti mnogo izazova i ne mogu da predvidim koliko će godina morati da prođe", ocijenio je Vang.
