Sasvim je moguće da bi Vučić volio da bude predsjednik svih Srba, ali on, za razliku od Milorada Dodika, nikada nije javno podržao ideju „srpskog sveta“, iako mu je veoma stalo do te manifestacije naprednjačkog patriotizma koja u Crnoj Gori od četnika pravi heroje. Isfabrikovani praznik se zato iz godine u godinu sve glasnije slavi. Svuda maši srpskom zastavom! Vučić će to znati da cijeni. Dok je na vlasti - kaže spoljnopolitički komentator Boško Jakšić.
U intervjuu za Pobjedu otvoreno govori o malignom uticaju Srpske pravoslavne crkve na regionalnu politiku, opsesiji Aleksandra Vučića da vlada svim Srbima, fingiranim istraživanjima javnog mnjenja, kao i o studentskom pokretu koji vidi kao iskru promjena u Srbiji. Upozorava da autoritarna vlast ne bira sredstva, da je društvo opasno podijeljeno i da Vučić pokušava da se prikaže kao svjetski igrač, iako, kako kaže, njegova spoljna politika „leluja bez kompasa“.
Koliki uticaj ima SPC na regionalnu politiku, prevashodno na Crnu Goru?
Jakšić: Srpska pravoslavna crkva prihvatila je poltronski odnos prema Vučiću. Neki smatraju da je to zato što vlast obilato finansijski nagrađuje Crkvu i ne naplaćuje joj poreze, ali mislim da je bliskost dublja i da je ključna spona – srpski nacionalizam. Sa takve pozicije se većina članova Sinoda duhovno uklapa u svetovnu politiku. Crna Gora je tu prva meta i to se neće promeniti sve dok je SNS na vlasti, a Vučićevi lojalisti na važnim pozicijama u Podgorici.
Kriza u Srbiji se preliva na region i Crna Gora je uvijek prva na udaru. Međutim, odlazak SNS-a sa vlasti ne znači i drugačiji odnos prema Crnoj Gori jer se opozicija ne izjašnjava o politici prema regionu. Zašto?
Jakšić: Politika Srbije u regionu je katastrofalna. Beograd ima loše odnose sa svim susedima, sa izuzetkom Mađarske, ali to je rezultat ideološke bliskosti dvojice autokrata, Vučića i Viktora Orbana. Crna Gora od osamostaljenja svedoči da je predsednik Srbije „biciklista“: na gore je, prema moćnicima, povijen. Na dole, prema slabijima, nemilosrdno pritiska pedale. Autoritarni Veliki brat.
Silazak naprednjaka sa vlasti bi mnogo toga promenio. Činjenica je da opozicija izbegava da se izjasni o osetljivim pitanjima kao što su Kosovo i Republika Srpska, ali taj nedostatak jasnoće bi se, uveren sam, promenio u istinski demokratskom ambijentu. Studenti su pokazali kakve žele odnose u regionu. Treba ih samo slediti.
Da li je „srpski svet“ ispunio svoju misiju da Srbi iz regiona treba da se ujedine pod jednu zastavu i jednim liderom? Približava se 15. septembar – Dan srpskog jedinstva. Hoće li ovaj praznik biti masovan kao prethodnih godina?
Jakšić: Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave obeležava se na osnovu dogovora rukovodstava Srbije i Republike Srpske, iako je to državni praznik kojeg nema u zakonu. Zvanično se slavi kao simbol junaštva i jedinstva nacije, ali je očigledno zloupotrebljen – kao provokacija regionu i sredstvo diskriminacije manjinskih zajednica u Srbiji.
Sasvim je moguće da bi Vučić voleo da bude predsednik svih Srba, ali on, za razliku od Milorada Dodika, nikada nije javno podržao ideju „srpskog sveta“, iako mu je veoma stalo do te manifestacije naprednjačkog patriotizma koja u Crnoj Gori od četnika pravi heroje. Isfabrikovani praznik se zato iz godine u godinu sve glasnije slavi. Svuda maši srpskom zastavom! Vučić će to znati da ceni. Dok je na vlasti.
Nakon deset mjeseci protesta, SNS ima podršku 48,2 odsto prema istraživanju Ipsosa, a studenti samo 8,1. Na osnovu kojih uspjeha SNS ima toliku podršku ako u svakom većem mjestu u Srbiji imamo proteste?
Jakšić: Podaci Ipsosa su lažni, još jedan naručeni Vučićev pokušaj manipulacije. To je slika virtuelnog sveta koji predsednik priželjkuje i pokušava da plasira, ali ona je miljama daleko od realnosti. Ozbiljna istraživanja pokazuju da studentska lista ima prednost od oko deset poena u odnosu na SNS.
Vučić mobiliše naprednjačku bazu kako bi parirao protestima, deli lokalne zajednice, angažuje desničare i kohortu onih kojima je omogućio bogaćenje – polupismene i ostarele lojaliste. Angažovanje batinaških plaćenika definitivno je potvrdilo vezu vlasti sa krimogenim svetom.
Ali to ne funkcioniše. Pobunjeni narod, potpomognut energijom mladih, ne odustaje. Leto je bilo iznenađujuće dinamično, a vruću jesen najavili su masovni protestni i komemorativni skupovi širom Srbije, povodom deset meseci od tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Kako se može razriješiti sadašnja kriza u Srbiji kada studenti i građani ne odustaju od zahtjeva za izbore, a Vučić odbija da ih raspiše? Što je uzrok podijeljenosti društva?
Jakšić: Vanredni izbori su jedini izlaz iz duboke krize i Vučić to zna. Ali ne zna kako da posle toga sačuva vlast. Zato tumara: čas represija, čas poziv na dijalog. Jasno otkriva svoju radikalsku prirodu – ne poštuje Ustav, proganja političke protivnike, autoritarno kontroliše institucije, napada univerzitete i medije.
Koristi se prljavim populističkim trikom predstavljajući se kao spasilac nacije. Njemu je do demokratije koliko i do lanjskog snega. Do njega ne dopire ni mudrost Ajnštajna: „Ne možete da rešite probleme oslanjajući se na isto razmišljanje koje ih je stvorilo“.
Građani su rešeni da zaustave eroziju krhke demokratije, ali to će biti moguće samo uz kolektivni otpor. Protesti jesu važni, ali ključno je pitanje: kako pokret namerava da izgradi prodemokratsku koaliciju? Protivnici autokratije moraju da prestanu da budu učtivi.
Studenti su se pokazali organizovano i promišljeno, ali opoziciji još nedostaje koherentan plan. Pokazalo se mudrim što studenti nisu lansirali lidere, ali kako se izbori budu približavali, biće potreban harizmatski lider sa vizijom. Bezlična organizacija to ne može. Borba će potrajati. Vučićev režim neće se lako odreći plena koji su oteli. I dalje odbija da raspiše izbore, ali pod pritiskom će morati. Evropa bi mogla pomoći, ali u Briselu mahom ćute.
Vučić nije uvažen u Pekingu
Srbija nije uvela sankcije Rusiji, nije uskladila spoljnu politiku s EU, a Vučić je otišao na samit u Kinu, gdje je bio jedini evropski zvaničnik uz Fica. Da li je ta posjeta predstava za domaću javnost ili poruka da odustajemo od EU puta?
Jakšić: Vučićev tretman u Pekingu je bio skroman – više su uvažavani predsednici Azerbejdžana ili Uzbekistana. Njegovi razgovori sa Sijem i Putinom bili su više za domaću upotrebu, predstava za mase. Botovi šire fotografiju sa Sijem i Putinom, ali to je amaterski falsifikat – ispada da je Vučić iste visine kao Putin.
Predsednik sebe narcisoidno predstavlja kao velikog svetskog igrača, ali njegova diplomatija nije uspela da zemlji obezbedi nijednog istinskog saveznika, ni na Istoku ni na Zapadu. Njemu niko ne veruje. Odnosi sa Evropskom unijom su već duže vreme na silaznoj putanji. Pokušaj približavanja administraciji Donalda Trampa ne daje rezultate. Činjenica je, međutim, da se Vučić u Kini našao u svom prirodnom okruženju: autokrata do autokrate. To što ne uspeva da ideološki kapitališe samo je još jedna potvrda amaterizma njegove spoljne politike koja se svodi na globalno lelujanje. Uostalom, zašto bi spoljna politika bila bolja od unutrašnje koja je opasno polarizovala Srbiju do te mere da građanski rat nije apstrakcija.
