У првим данима припреме за одбрану од вируса који је запријетио цијеломе свијету провучена је прича о брашну без којега би Црна Гора скапала. То нас је вратило у вријеме око 1918. године, када је слични пропагандни модел коришћен да би се убрзао пад и уништење Црне Горе. Док су трајале борбе и Црна Гора се жртвовала да обезбиједи пролаз српској војсци ка Крфу, Пашићева влада је све предузимала да уруши Црну Гору. Пашић о томе извјештава Александра Карађорђевића: „Србија тренутно губи рат против Аустрије, али за сва времена добија рат против Црне Горе.“
Када је Црна Гора ушла у Први свјетски рат, својој пропасти је допринијела препуштајући врховну команду српским официрима, који су је одвели у суноврат. Тако су и све линије снабдијевања од стране савезника ишле преко Србије. На почетку су савезници одобрили кредит и слали помоћ за Црну Гору. На све начине гледано је од стране Пашићевих намјештеника да се та помоћ умањи, одложи достава, правдајући то немањем вагона, проблемима транспорта, путних праваца. Храна, оружје и муниција, што су слали Енглеска, Француска и посебно Русија, приказивано је као помоћ Србије.
Врхунац је био да су ту помоћ наплаћивали од Црне Горе?! О томе рјечито говори дио извјештаја Петра Пешића, постављеног за начелника штаба Црногорске врховне команде и делегата српске Врховне команде у Црној Гори: „Стање у Црној Гори постајало је све теже и теже. Главни узрок у свему је оскудица у храни. Одобрење да се од наше стране пошаље брашно за санџачку војску учинило је особит утисак на све. Народ јавно признаје да Србија не даје новац, брашно и муницију Црна Гора би давно пропала. Ово је једно особито добро средство само наћи начина да народ и војска сазнају да све то долази из Србије, а не из Русије како им то представљају двор и владини људи. Требало би дати и сланину коју Црна Гора тражи па наплатити по цени коштања.“
ЗАКИДАЛИ НА СВЕМУ
Краљ Никола је питао рускога цара Николаја зашто им не шаље помоћ коју је обећао. Руски цар је одговорио депешом да редовно шаљу помоћ, онако како је било предвиђено, али да се „у циљу бржег транспорта то шаље заједно с пошиљкама за Србију, с тим да једна трећина од тога припада Црној Гори, а 2/3 Србији“. Наравно, од те предвиђене трећине није било ништа, сем малих количина да се замажу очи. Уз то је кренула прљава подметачина о наводном тајном уговору с Аустријом, што је направило додатне проблеме. Црна Гора је на почетку рата била узела кредит од 8 милиона динара за набавку опреме и оружја. Међутим, влада Србије је својим представницима код великих сила наложила да се Црној Гори шаље само оно што она одобри.
Исто тако, влада Србије је задужила је Црну Гору без њеног знања са 48 милиона франака. Од те суме је Црној Гори исплаћивано током рата 31 милион динара, али по сасвим неповољном курсу, тако да је фактички Црна Гора добила само 21 милион. Додатни пропагандни удар био је када је сугерисано да се могу исељавати Црногорци у страху од глади, али у пограничне предјеле. Та политика исељавања из Црне Горе, да би она остала са што мање Црногораца, а да се они користе за обрачун с другима и чување граница Србије, настављена је послије рата дјеловањем црногорских потуђеника, који су били у политичким партијама Краљевине СХС.
Врхунац је био у меморандуму који је за владу Милана Стојадиновића направио Васа Чубриловић 1937. године. Његов план се тицао рјешења албанског питања, тј. Арнаута, односно Косова. Уз препоруке неопходне држане репресије, коришћења вјерских вођа и „још једног средства које је Србија врло практички употребила после 1878. године, тајно паљење села и арнаутских четврти по градовима“, Чубриловић предлаже: „Нарочито треба пустити један талас Црногораца с брда да изазове масовни сукоб са Арнаутима у Метохији. Преко поверљивих људи овај сукоб треба спремити: дати му маха што ће бити тим лакше што су Арнаути јаче дигли главу, а цео случај мирне душе треба представити као сукоб братства и племена и по потреби дати му економски карактер. У крајњој нужди могу се изазвати и локалне буне које би биле крваво угушене најефикаснијим сретствима, но не толико војском колико колониатима Црногорским племенима и четницима... То треба чинити с тога јер ће се ретко где догодити да ће се једном кренути читаво село. У таква села треба најпре убацивати Црногорце, као људе дрске, насртљиве, безобзирне, који ће својим испадима присилити остатак Арнаута да се селе, а онда доводити колонисте из других крајева“.
ВИШЕСТРУКА ПЉАЧКА
Завршни чин разoра Црне Горе на економском пољу десио се послије завршетка рата. У нову државу СХС, у коју је анектирана, Црне Горе је ушла са задужењем које је било само 250 динара, док је дуг Србије износио 7500 динара по глави становника. Црна Гора је вишеструко опљачкана. Прво замјеном перпера, а потом недавањем ратне одштете, која јој је као земљи савезници припадала и била додијељена. На тај начин је ионако осиромашена земља, пострадала у бесмисленим ратовима вођеним за туђе интересе, погођена тешком епидемијом „шпањолице“, додатно уништавана и довођена у колонијалну зависност.
Са замјеном перпера чекало се преко двије године. Почетком 1916. курс је био такав да је перпер био јачи 10 одсто од динара, тј. за 90 перпера добијало се 100 динара. Када је коначно дошло до замјене предложен је курс 5:1, да би био коригован на 4 перпера за 1 динар! У исто вријеме се кроз режимску штампу понавља како се помаже „финансијски неспособној Црној Гори“.
Принц Мило Петровић Његош, пишући о томе у лондонском часопису „Nineteenth Century and After“ 1933. године, навео је:
„Тортура, глад, пљачка, харање, убиства и суровости које је немогућно поменути, свели су становништво Црне Горе на невољну сервилност а њихове слабашне жалбе србијанска цензура никад није дозволила да оду у спољни свијет... Тиранин је још на власти. Што се, пак, финансијске стране овог питања тиче, заинтересовани су казали да Црна Гора није могла постојати без подршке неке друге државе. Али истина је да Црна Гора, поробљена како у ствари јесте, данас плаћа путем пореза неких 300.000.000 динара (око 1,5 милион фунти) годишње. Укупна потрошња Црне Горе не прелази 100.000.000 динара, док се двије трећине пореза злоупотребно користе од стране окупационе власти...
Да су савезници обновили предратну независност Црне Горе – као што су обновили Србију и Белгију – моја би земља примила на име репарација неких 723.000.000 њемачких марака у злату, јер јој је та одштета била одређена међународним одлукама. Њена територија би била знатно увећана, а сваке године би такође имала 200.000.000 динара које јој сада узима Београд... Црна Гора би производила храну не само довољну за њену домаћу потрошњу, већ за извоз у дуге земље.
Независно од тога, електро енергија из Таре и Мораче – неких 90.000 коњских снага – била би довољна да снабдијева већи дио црногорских жељезница и све фабрике за прераду њеног дрвета, вуне, коже, гвожђа, алуминијума, сребра и антимона; а црногорски радници би нашли доста посла код куће умјесто да труну, као што се дешава, у туђим крајевима и то у вријеме кад их наша земља тако јако треба. Прије рата Црна Гора је извозила знатне количине неких домаћих сировина – говеда, овце, вуну, кожу, сушену рибу, бухарицу (цвијет од којег се производи снажан инсектицид), грађу, руду и друго.“
СРПСКА ВЛАДА „КУПОВАЛА“ БИРАЧЕ
Да много не замарамо цифрама, од укупне суме која је као ратна одштета била намијењена Црној Гори, Црна Гора није добила више од 2,5 одсто и словима око два и по процента. Да је јасније, између два рата у Црну Гору је улагано само 20 динара по глави становника, док је у истом периоду у Словенију уложено чак 2.800 динара по становнику. А и то је у Црној Гори углавном улагано за војску и градњу жандармеријских станица, а не за путеве, школе, болнице. Оно што је стизало као храна из других крајева било је вишеструко скупље. Одбијање Црногораца да преузму заражени кукуруз (иако су некад куповали и буђави) искоришћено је за прављење вицева о „лењим Црногорцима“.
И да, било је још једно ангажовање кредита за Црну Гору 1920, када је за парламентарне изборе влада Краљевине СХС ангажовала новац за подмићивање бирача. „Министарски савет (Влада) одобрио је кредит од 500.000 динара, који се ставља на располагање за куповину гласова и распоређује окружним начелствима: Цетињу 100.000 динара; Колашину 85.000; Андријевици 85.000; Подгорици 65.000; Бару 65.000 и Никшићу 10.000 динара. За резерву се задржава 90.000 динара.“ Потомци корисника ових средстава и данас наричу за тим временима и начином расподјеле, ђе би се брашно давало једном кашичицом, па ко претекне.
