Пројекат веће Србије не подразумијева само ширење државне територије, него и попуњавање празних вјекова у националној повијести. Од Црне Горе очекује се есенцијалан допринос његовом успјеху; на површини - треба да споји с морем државу свих Срба, у дубини – црногорска историја треба да учини српску старијом и љепшом. У овом државном послу Србије, црногорске подизвођаче радова препознаћете по гуслању о њиховој борби за традиционалну, петровићку Црну Гору. У којој им се највише свиђа онај дио кад је та(ква) држава нестала. У њиховој, да простите сублескастој интерпретацији, испада да је Црна Гора вјековима опсесивно бранила слободу, чекајући 1918. и Подгоричку скупштину.
Ноторна ствар, рекло би се, готово невриједна убадања пера. Да није епифеномена који, чини се, измиче чак и оку архитеката великодржавног посла, а камоли обичног посматрача. О чему се ради? Па, о томе да овдашња црквено-политичка полугерила, ојачана завичајним писцима и инстант новинарима, српски идентитет за домаћу употребу креира према сопственом лику. Иронија је у својеврсној идентитетској инверзији која се окреће против циља великосрпског пројекта: супериорност колективних перформанси њиховог српства доминантно почива на историјским референцама Црногораца!
Схваћених, дакако, као Срби.
Е, али не као било какви, него „најбољи Срби“! Као „со српства“! Без којих би, дакле, српство било осредње и бљутаво. Ни кандидат за „небески народ“. Џаба херојство стварних Срба са Цера и Колубаре, зна се ђе је „српска Спарта“. Уз овај рутински наратив, зна им се, интерно, омаћи и понешто неприкладно за пристојну публику, а базирано на вишевјековним понижавајућим обавезама раје у Отоманској империји.
Ово заиста воња на ендемски расизам у оквиру исте нације! А родно мјесто те ароганције без основа је – припадност држави Црној Гори. На ужас и презир сваког Црногорца.
Притом, тешко је и помислити да је на сцени промишљен, суптилан идентитетски инжењеринг, подмукао и заразан као коронавирус. Не, то је хибрид потребе да се спаси самопоштовање (ни у једној култури рушење властите државе није врлина) и претрајалих, заводљивих предрасуда о изузетности коју доноси сам чин рођења у Црној Гори.
С колико права претендује ова групација на статус ексклузивног баштиника „правог“ црногорског идентитета, независно од тога какве планове има с њим?
Традиционална, петровићка Црна Гора почивала је на кодексу чојства и јунаштва, на одбрани државе, која је гарантовала слободу и идентитет. У којој тачки се те вриједности додирују са њеним данашњим „бранитељима“: фејсбук јуришницима на Призрен, али „догодине“ и нахушканим лајавцима под никнејмом на порталима-штенарама? У оној у којој ће се срести двије паралелне праве.
Истина, тај, у посљедњих тридесетак година формирани колективитет повезује средњовјековна свијест, али она окамењена и увезена, заробљена у обредима и свјетоназору Амфилохијеве подружнице СПЦ. Она нема ничег заједничког са традицијом и вриједностима Црне Горе Петровића. Између те двије Црне Горе је „социјална дистанца“ управо пропорционална оној средњевјековној, која је дијелила витеза од друмског разбојника. Или – комиту од жандара.
Ту врсту људи и њихов однос према Црној Гори Милован Ђилас овјековјечио је у „Бесудној земљи“ ликом Вула Л. Ваљда су им и због тога још помијешана осјећања према дисиденту из Подбишћа: мрзе га што је „копиле“ кобајаги створио и воле што га се, кобајаги, одрекао. До зуба су наоружани ИТ технологијом, али из сваког њиховог ретка вришти инфериорност поткапацитетних скрибомана, који мањак талента компензирају качамаком и јагњетином за биране госте.
Но, и такви, они су дио Црне Горе. Дио њеног комплексног идентитета. Зато није рјешење оно што, неко шаљив и резигниран некоћ предложи: да их размијенимо за Латинку, Басару, Мирјану Поповић Радовић, Владимира Арсенијевића, Динка Грухоњића...
Не би било фер према Србији.
