Мисао да ће све проћи, а да ће остати само истина, приписује се Фјодору Михаиловичу Достојевском. Ипак, на свом путу до онога што треба да буде, истина често бива спутавана, скривана, омаловажавана и ко зна шта још. Зато се својевремено француски књижевник Анатоле Франце запитао: Шта може хладна и гола истина против блиставих чари лажи? Чини се једино, да се бори да буде оно што јесте. Онога ко говори неистину тешко је открити, нарочито ако се пође од тога да сви говоре лажи или да нико не лаже. А неистине и фалсификати су често у нашим орбитама. Нарочито погодно поље за то је историја.
Познато је да су поједини историчари покушавали да уљепшају прошлост и представе је онаквом каква није била. Били су то тзв. романтичари. На другој страни су стајали они који су сматрали да је прошлост потребно гледати у реалним оквирима. Зато је „отац модерне историографије“, Леополд Ранке, лансирао максиму према којој треба ,,писати како је уистину било“. Његов захтјев је исказан због тога што историјска наука мора почивати на истини. Посебно је питање да ли и у којој мјери тај захтјев данас поштују управо историчари.
Да је перо оштрије од мача врло добро потврђују и фалсификати разних врста, а посебно они који се јављају у историографији. Они не настају из зле намјере нити нужно утичу на промјене на горе, али то не мијења чињеницу да нијесу истинити. Са историографског поља, фалсификати се преносе и на конематографију о познатим личностима. Примјера ради, недавно емитована серија о Равној Гори, између осталих, за циљ је имала да наводно покаже да Драгољуб Дража Михаиловић није имао ништа против муслимана, већ их је, напротив, и штитио.
Но, да би се овако упакована лаж (фалсификат) деконструисала, довољно се сјетити Михаиловићевих инструкција од 20. децембра 1941. године, упућених команданту четничких одреда у Црној Гори ђенералштабном мајору Ђорђију Лашићу, у којима се јасно ставља до знања да је циљ четничког покрета „чишћење државне територије од свих народних мањина и не-националних елемената“, укључујући и нестанак муслиманског (бошњачког) становништва са југословенског простора (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књига 1, Београд 1981, стр. 101-102).
Фалсификовање историје често буде подржано не само од појединаца, већ и институција. Када смо већ поменули Дражу Михаиловића, онда да наставимо са дешавањима везаним за њега. Почетком маја 2015. године Виши суд у Београду је поништио пресуду којом је он, 15. јула 1946. године осуђен на смрт и два дана касније стријељан. Судско вијеће је дошло до закључка да је пресуда, изречена Михаиловићу, донијета у политичко-идеолошком процесу који је водио комунистички режим. Остаје да се запитамо да ли је и Михаиловићева рехабилитација мотивисана политичко-идеолошким разлозима? На њу је Српска православна црква реаговала парастосима који су у Црној Гори наишли на снажан отпор, али су ипак одржани. Изгледа да све иде по моделу – ако немамо проблем, треба га створити да бисмо га имали и са собом и са другима.
Тешко је одговорити на питање како ће сада наставници историје у школама предавати наставну цјелину везану за колаборационистичке групације у Краљевини Југославији и уопште током Другог свјетског рата!? Остаје нам, изгледа, да о свему добро размислимо и још једном подсјетимо на циљеве фалсификата: Најчешћи циљ фалсификата је затрпавање и затамњење историјске истине са којом се увијек треба суочавати ма каква она била. Само они који имају снаге за такве подухвате, могу остати на историјском путу и стварати историју. За препознавање фалсификата у историографији потребни су знање, стално трагање и преиспитивање. Тим прије што у њој не постоје одговори дати за сва времена и што је историјско памћење сваке заједнице битно различито по природи, дубини и историјском искуству. Не мали број пута сви смо били у прилици да чујемо чувену крилатицу према којој „побједници пишу историју“. Свакако, њу пишу и губитници и из тог угла често је могуће спознати оне детаље који су били невидљиви за очи и укус побједника.
