Савремена Црна Гора доживјела је мирну демократску промјену власти или како би тридесетоавгустовски побједници рекли слободу. У еуфоричним данима након избора могле су се чути разне изјаве, од изјаве да је с власти свргнут црногорски Лукашенко до изјаве да се Црна Гора коначно ослободила након 75 година. Нити је Црна Гора имала Лукашенка, јер би његово свргавање подразумијевало крваве демонстрације, нити је била заточена 75 година, већ је на почетку тог периода повратила своје име и државност, а 2006. године и независност.
Ове еуфоричне изјаве пратило је непримјерено славље уз присуство застава друге државе, једног ентитета треће државе, обиљежја злочиначког и квинслишког покрета из Другог свјетског рата, пјевања и клицања другој држави уз позивање на ослобођење опет неке треће државе, а све уз благослов вјерске установе друге државе. Све те аномалије од стране нове већине приписане су еуфоричном стању и појединачним случајевима које никако, како су нас обавијестили, не одражавају погледе политичке већине на новоослобођену Црну Гору. Напади на муслимане у ćеверној регији Црне Горе приписане су дјеловању удбе које је толико тајно да у сред бијела дана извлачи момка из кола, пребијајући га и остављајући крвавог да лежи на асфалту. На сву ту апсурдну слободу црногорски грађани одговорили су патриотским скупом који је од стране ослободиоца више критикован него ли срамни начин прославе изборне побједе или напади на црногорске грађане муслиманске вјероисповијести.
Поменути симболички удар на црногорску државност, најаву мијењања идентитета Црне Горе, оћутао је невладин сектор и многе релевантне адресе црногорскога друштва. А они који су реаговали на, најблаже речено, непримјерено славље и дјеловање вођа и присталица нове већине, приказани су као слуге одлазећег режима.
Након симболичких гестова и удара на црногорску државност и идентитет, услиједило је конкретно дјеловање преговорима и састављањем владе по манастирима, уз присуство великодостојника цркве друге државе који су одиграли кључну улогу у именовању предćедника Скупштине и мандатара нове владе. Затим кађењем државних просторија, задирањем у просвјетни систем Црне Горе, злоупотребом ђеце у религијске сврхе па све до изјаве новога мандатара да Црна Гора више не треба да слави 9. мај, Дан побједе над фашизмом и нацизмом и Дан Европе, него дан када је нова већина формално дошла на власт. Опет су удари на секуларно уређење Црне Горе, неславна прошлост и непримјерене изјаве новога мандатара од стране нове већине и доминатног дијела невладиног сектора релативизоване и подвођене под неискуством демократске промјене власти које је задесило црногорско друштво.
Упорно се игнорише, потцјењује, негира и занемарује социокултурни, културолошки и идентитетски наратив Српске православне цркве у Црној Гори из чијег миљеа нам долази нови мандатар Здравко Кривокапић. Гледано из њихове идеолошке визуре, поменуте аномалије и абномарности тридесетоавгустовске слободе не само да нијесу проблематичне него су врло пожељне и прихватљиве. Што нас доводи и до недавне изјаве и става Здравка Кривокапића, наводно цитирајући краља Николу, да су Црна Гора и Србија двије српске државе у којима живе два краља, чија изјава и став представљају још један удар на црногорску државност и идентитет. Наведени став до сада је најочигледнији и најконкретнији удар по црногорско друштво јер изражава идеју да црногорска држава није грађанска држава, држава њених грађана и грађанки без обзира на националну, вјерску или било коју другу припадност, него је још једна српска држава у којој живи српски народ и други грађани који се тако не оćећају.
Овај наратив нам је познат још од деведесетих година и до сада га нијесу напуштили само српски националисти, међу којима предњачи клер Српске православне цркве, а како видимо и будући премијер. До скора смо споменути погубни и деструктивни наратив сматрали слободом изражавања и оćећања али с обзиром да га баштини и будући премијер Црне Горе, можемо га сматрати и будућом државном политиком. Њиме се мијења идентитет Црне Горе и директно нарушава савремена црногорска државност, сувереност и независност која је грађена на постулатима грађанске државе. Како наведена изјава тако и све досадашње изјаве будућег премијера нијесу аномалије него представљају јасну артикулацију његових идеолошких увјерења. А са великим задовољством човјеку ретроградних идеолошких увјерења препуштити мјесто најзначајније државне функције у Црној Гори је у најмању руку незнавено, дилетантски, неразумно, невјешто…
