Nedavna smrt “bosanskog kasapina” i osuđenog genocidnog ratnog zločinca, koji je za sebe obezbijedio krvav legat, a sopstvenom narodu ocrnio obraz i osjenčio savjest, iznova je svukla “evropske” i “pomiriteljske” haljine političarima srpskog korpusa u Crnoj Gori.
Lideri te izborne armije u Crnoj Gori i ovom prilikom su potvrdili svoja temeljna ideološka opredjeljenja srpskog kleronacionalizma i svoju privrženost ciljevima i metodama za materijalizovanje te ideologije. Potvrdili su da za njih ta ideologija ima apsolutni primat u odnosu na sve ostalo.
52
Smatram da je to datost koju moraju imati na umu svi u Crnoj Gori, ali i svi koji se ovih godina i mjeseci nama intenzivno bave u Briselu. Ukrivanje političara i partijskih vojnika iza tradicionalnih pogrebnih običaja kako bi potvrdili bliskost sa ratnim zločincem pravosnažno osuđenim za genocid je njihov zavjet nad rakom ubojice.
Ovo je takođe njihov zvanični klimoglav za otpočinjanje procesa mitologizacije “balkanskog kasapina”. To je grandiozni gest samodeklarisanih nacionalnih prvaka, koji plediraju da budu uđenuti u mitski panteon vaskolikog srpstva. Oni žele da u tom stroju ponosno stanu uz okrvavljene epolete svojeg upravo umrlog heroja. Njihove javne reakcije su, u stvari, njihova trka ka nacionalnoj vječnosti.
Ono što ne žele da vide jeste realnost družbe s ubojicom. To nije realnostoko koje će se “vile grabit u vjekove” da im “v’jence dostojne sapletu”.
Njihova politička poruka svojem biračkom tijelu u Crnoj Gori je da su ideje, politika i praksa koje je u njihovo ime osuđeni ratni zločinac pretvorio u strašnu stvarnost genocida i njihove ideje, politika i praksa na kojima žele da istraju.
Oni takođe ne žele da vide da su javnim zaklinjanjem na vjernost genocidnom zločincu napravili veliku štetu svakom Srbinu koji se zgražava nad bestijalnostima što su vojnici i političari činili i čine “u ime” nacionalnog kolektiva.
Njihovi verbalni počasni plotuni preko groba srebreničkog krvoloka, silu na sramotu, guraju cijeli srpski narod u njegovu raku. To je posljedica infantilne doskočice da “svaka kuća ima po jednog Ratka”.
Razuman domaći živalj i mnogi izvanjci se mogu zapitati da li ovako profilisani lideri mogu pomiriti duboko podijeljenu Crnu Goru i uvesti je u ekskluzivni EU klub? Moj odgovor na to pitanje je negativan.
Pošto nada umire posljednja, ja se ipak nadam da će institucije i organi pravne države Crne Gore pokazati da postoje tako što će da aktiviraju zakonsko rješenje kojim se sankcioniše promocija i veličanje ratnih zločina i zločinaca.
Primjena ovog zakonskog rješenja bi bila znak i da evropska Crna Gora neće dozvoliti mitologizaciju aveti iz prošlosti.
To bi takođe bila snažna poruka Evropi da secrnogorska država želi i može izboriti protiv malignog uticaja i hibridnograta što se vodi protiv njene evropske perspektive.
Takođe se nadam da dostojanstveni Srbi u Crnoj Gori neće ćutke otkoračati u zločinačku grobnu tamu, već će podići glas protiv sramoćenja cijelog naroda od strane njegovih političkih predstavnika.
