Većina u Podgorici predala je grad Vučiću. Podgorica će, tragom Beograda, tonuti u nered i besmisao. I kad žele dobro, a ne žele, ne umeju bolje. Njihovu socijalnu DNK nauka ne razume, to, kad kultura kasni stotinama godina, i pošto se presvuče u Pradu. Nismo samo u klinču kultura i svetova, u nama se sudaraju daleka vremena.
Vlast mora da se menja. Ali je novu vlast naneo talas tribalizma koji podrazumeva ritualno ubijanje, sa elementima kanibalizma, dok masovnije nasilje nije moguće samo zahvaljujući susedstvu Šeste flote. Đinđića u Srbiji ubijaju, svi, 20 godina. Crnoj Gori preti da će ponoviti greške koje su Srbiju vratile u Varšavski pakt i Sovjetski Savez. Ne zbog puke promene vlasti nego usled uzdržanosti svih koji ne pristaju. Samo je Cetinje gazilo za Ukrajinu, za evropsku Crnu Goru, možda i Srbiju, ali nije bilo dovoljno, niti su drugi dovoljno razumeli. U žalosti, Beograd je izašao na ulice vođen i jednom nejasnom vizijom koja podrazumeva kompromise sa suštinom. Beograd ponovo odbija da podrži Kijev i Ukrajinu, gde ubijaju decu isti, slični, koji su ubijali decu u Sarajevu. Vučić ima i Stanišića i Simatovića, samo njih Srbija proizvodi u pouzdanom kontinuitetu. Jasnije je Vučićeva propaganda, od opozicije, primetila da Beograd i Kijev imaju veze, dok izričito još uvek nemaju.
Vučićev povratak, pre 10 godina, odigrao se uz razumevanje zvanične Crne Gore. Samo radikali, koji su mentalna većina propale kulture i razlupanog društva, raspolažu tim bolesnim, transcedentnim legitimitetom, da zakucaju ključne odluke za koje prethodni nisu imali volje, snage, kapaciteta: nacionalni dogovor za EU, priznanje nezavisnosti Kosova, Crne Gore i BiH, inkluziju, u politiku i ekonomiju, polovine društva koje životari u uslovima kasnog neolita. Dogodilo se sve suprotno tome.
Crna Gora je krenula istom stranputicom, ali nije kasno da se pogrešne odluke isprave. Vlast u Srbiji uzurpirala je neodgovorna, nekompetentna većina koja je uništila institucije, kulturu i društvo. Demokratija nije neograničena volja odlivaka socijalne margine. Potrebne su vlade koje će margine od većine svesti na manjine koje će zatim biti zaštićene pre svega od sebe samih. Srbija je imala takvu vlast 2001-2003, Crna Gora do 2020. Suma propusta koje su za sobom ostavili Đinđić i Đukanović preti da satre svaki njihov uspeh. Tiha pobuna Beograda je, između redova, upravo zahtev, da odgovornost preuzmu odgovorni. Postaje jasno da takvo načelo mora važiti i za vlast za opoziciju, za svaku granu vlasti i svaku instituciju.
Crna Gora će se vratiti na pravi put ako bude solidarna sa samom sobom, kako je Cetinje bilo solidarno sa Ukrajinom. Crna Gora će se vratiti na pravi put ako se izmakne iz Vučićeve paradigme. I tu je možda potrebno nekoliko zaključnih pretpostavki.
Za Vučićev opstanak ključna politička volja Zapada. Njegovo trajanje izliva se izvan granica Srbije. Njegovo trajanje imaće jedinog smisla dok bude ispunjavao kosovsku agendu, kojom on, međutim, Zapadu skupo naplaćuje svoje usluge. Crna Gora, BiH i Severna Makedonija žrtve su Trampove i Bajdenove kosovske agende, dok je nikad potrebnija ona Amerika koja je dva puta oslobodila Evropu od Nemačke i Sovjeta. Ako SAD rade na oslobađanju Kosova od Vučićevih službi i organizovanog kriminala, isto važi za Crnu Goru, BiH i Severnu Makedoniju. Tramp, Rusija i Kina pokvarili su svet, Bajden i EU nemaju dovoljno kapaciteta da svet poprave. Crna Gora se zato mora izvući ispod Vučićevog tepiha. Vlast u Podgorici su preuzeli saučesnici u Vučićevom kvislinškom odnosu prema Moskvi, Pekingu i Emiratima. Podrška Zapada, koja će biti odlučujuća, nastupiće tek kad odgovorna manjina organizovano saopšti svoje namere, i na ulici, ne iz kafane. Beograd je u žalosti, i nije prilika za takve zahteve. Ali je Crna Gora slobodna da se oslobodi Vučićevih domaćih zadataka na koje se obavezala ne demokratskim promenama nego nasilničkim pritiscima ibeovaca i litijaša, ujedno ruskim malignim uticajem. Ukrajina će pobediti, i poslednje je vreme da se svrstamo kako propisuje etika odgovornosti.
