Ерик Хосбаум је писао да не постоје народи без историје или народи који се могу разумјети без ње. Пракса у свијету је да се сваки народ бави превасходно изучавањем сопствене историје, па онда историје других народа. Чини се да су једино Црногорци имали ту ,,привилегију“ да им сусједи масовно пишу историју на начин који кореспондира са њиховим политичким циљевима и да тако обликована историја постане опште мјесто у многим свјетским енциклопедијама, укључујући и тзв. енциклопедију у сајбер простору – википедију. У тој мјери да се развитак црногорске историографије у потоњих неколико десетљећа најбоље може описати стиховима: „мало руках, малена и снага…“
Још у XIX стољећу су постављене основе српских националиста о великој српској држави, када је постављена теза о историјском праву српског народа. ,,За ову цељ треба пре свега оштроумне, од предпоњатија не заузете и правитељству верне људе као испитатеље стања ових народа и земаља послати и ови би морали после свог повратка тачно писмено известије о ствари дати. Нарочито се треба известити о Босни и Херцеговини, Црној Гори и Северној Албанији...“ – пише Илија Гарашанин, предсједник српске владе половином XIX стољећа, сматрајући околне народе као безсубјективну масу од које се може направити оно што се жели. Од тада, успјех српске историографије се огледа у задатку који је добила да укоријени, утемељи што дубљи и дужи национални и историјски континуитет, укључујући и поменуте крајеве.
ПОДМЕТНУТИ НАРАТИВИ
Премало је простора да би се описали сви фалсификати, свјесно подметнути наративи и уметнути дјелови да би се у историјском трајању Црне Горе, од средњовјековне државе до данас, утемељило српство као национална и историјска детерминанта. Чак и кад говоримо о XX стољећу, за које недвосмислено постоји обиље историјске грађе по архивама у Србији, не постоји воља да се они детаљно изуче и презентирају јавности, већ се барата са општим закључцима који су у функцији великосрпских амбиција према Црној Гори и поништавању њеног субјективитета. Ако се и објављују неки документи, то се чини крајње селективно, јер је увијек ефикасније користити понеку чињеницу која иде у прилог жељеним тврдњама.
Парадокс је да они који српство у Црној Гори највише доказују црногорским књазом/краљем Николом I Петровићем, бјеже од чињенице да је у вријеме његове владавине био најмрскија фигура у Београду, стална мета увреда и мета неколико атентата који су организовани преко црногорске студентске омладине у Београду! Као и да му није падало на памет уједињење са Србијом Карађорђевића. Чак није био спреман ни на лабаву конфедерацију, коју је формално нудио, а, у ствари, тиме само замазивао очи радикалним присталицама уједињења.
,,Ми морамо још неко време вршити нашу тешку дужност и стојати уз наше велике и силне савезнике, који се боре и за нас, докле они не сможде нашег заједничког непријатеља на њиховим пространим пољима, а тада ће настати мир, и то дуги мир, који ће достојно наградити жртве за нашу Велику Србију. Тада ће наша отаџбина бити много већа, силнија и срећнија но што је икада била“, ријечи су Александра I Карађорђевића након потписивања Нишке декларације 7. децембра 1914. Све што је Србија радила преко својих медија, агената у Црној Гори, подметања, пропаганде, пуковника Петра Пешића, којег је наметнула тзв. Заједничким планом као начелника генералштаба Црногорске војске, имало је за циљ уништење државе Црне Горе и њене славне војске.
ПАКЛЕНИ ПЛАН
Велика Србија, коју помиње српски регент у Нишу, само је дефинитивно закуцана Крфском декларацијом, 20. јула 1917. године у којој не постоји Црна Гора, нити династија Петровића. Све приче о некаквој вољи црногорског народа тиме постају бесмислене, остало је само да се нађу извршиоци у Црној Гори. А њих, нажалост, није било тешко наћи! П. Пешић је у полемици у ,,Правди“ 1925. године изричито признао чији је био интерес да се Црна Гора компромитује пред савезницима падом Ловћена и наводним договором са Аустријом. Пешић је Црногорску војску претворио у заштитницу одступања српске војске у Грчку. Чим је та улога била извршена, изиграна је Црногорска војска тако што јој српска војска није обезбиједила одступницу форсирањем ријеке Бојане, иако је то Пешић обећао. Истакнути бјелаш и присталица уједињења, Ј. Ђоновић, коментарише ријечи П. Пешића у београдској ,,Правди“: ,,Идући за његовим писањем улазимо у његову мисао да је јединство Црне Горе и Србије било могуће: ако Краљ Никола осрамоти Црну Гору предајом војске, а себе упрља издајством“.
Крајем 1918. године само је извршена раније донесена одлука. Проблем са Црном Гором био је у томе што је она била међународно призната држава која је била савезница у рату против Централних сила. Нажалост, велике силе су зажмуриле на очито безакоње, не улазећи дубље у начин уједињења и терор који је завладао након тога.
УТАПАЊЕ У СРБИЈУ
Одлуке тзв. Подгоричке скупштине успостављају дисконтинуитет са позитивним правом дотадашње Црне Горе, како и сами актери признају – револуционарним путем. Црна Гора се одмах утапа у државу Србију, чиме се поништава њен неспорни међународни суверенитет. Јасно је да је то правно неодрживо јер је Црна Гора била међународно призната, па је поништење суверенитета могло бити извршено само у складу са њеним законима. То су и савезници знали, па нико не признаје одлуке Подгоричке скупштине, осим Србије.
Сем што су одлуке тзв. Подгоричке скупштине нелегалне, оне су и нелегитимне. Начин избора делегата, услови окупације која је била строжа од аустријске, присуство српске војске у Подгорици, уперене цијеви четника Косте Пећанца у зграду ђе се одигравала скупштина, идеолошка једнообразност делегата, одсуство бирачких спискова и непосредног, слободног изјашњавања, велики број интернираних официра којима није дозвољен повратак... Све су то разлози због којих је нечасно говорити о нечијој вољи. Оправдање да се журило како се не би црногорски краљ вратио у Црну Гору и повратио своју власт, спада у бескрупулозна образложења, јер се радило о легалном органу власти суверене Црне Горе.
Свака озбиљнија анализа, отварање српских фондова (спољнополитичких и дипломатских служби, војске, дневника и кореспонденција појединаца) и архивске грађе француског министарства војног, Врховне команде француских армија, Источне војске и Француског министарства спољних послова, потврдила би изречене наводе. Зато се и бјежи од тога и прибјегава опс́ени која нема никакво утемељење у чињеницама.
