Kažem premda, jer Jovan Divjak kojeg sam poznavao kao čovjeka odanog životu, raznolikosti i radosti življenja, jeste odavno imao razloga misliti i tvrditi da ovo nije dobar svijet. Jovan Divjak bolji svijet, međutim, nije tražio u molitvenim utjehama i tlapnjama. Tražio ga je aktivno u ljudima, prijateljima.
A da je ovaj svijet iz kojeg je otišao daleko od dobrog potvrdile su i reakcije na njegovu smrt ispaljene iz notornih uporišta. Nad generalom koji je u pojmovniku sarajevske opsade ostao kao branilac i heroj nastupilo je utrkivanje mizernih medija i tabloida velikosrpske propagande u izbacivanju zluradih formulacija kao što su ”takozvana Armija BiH” ”Alijin general” itd.
A najinteresantnija reakcija na smrt Jovana Divjaka iz velikosrpskog arsenala stigla je iz beogradske Politike. Jedna neobična soft varijanta.
Ovako…Jovan Divjak je umro 8. aprila 2021. Isti dan kada je Divjakov grad dobio novu gradonačelnicu.
Preciznije, Politika u četvrtak, 08.04.2021. u 11:15 objavljuje naslov „Benjamina Karić zvanično gradonačelnica Sarajeva“. Isti dan u 20:28 donosi naslov „U Sarajevu preminuo bivši general Armije BiH Jovan Divjak“.
E sad…Uz tekst o novoj gradonačelnici Sarajeva postavljena je fotografija Benjamine Karić preuzeta s njene facebook stranice. Uz tekst o smrti generala Divjaka nema Divjakove fotografije. Nego je postavljena fotografija Sarajeva.
Nemam iluziju da je onaj ko je postavljao tekst o Divjakuimao u vidu da je postavljajući ovu fotografiju, odao najveću čast preminulom Sarajliji. Ali, ispalo je upravo tako. Jovo Divjak…jednako Sarajevo! Tim prije što uz vijest o Benjamini Karić ne ide fotografija Sarajeva te se iz neplanirane simetrije – asimetrije da nešto zaključiti. Benjamina Karić je tek postavljena na tu funkciju i tek treba da osvoji pravo na ovakvu identifikaciju fotografijom. Tako bi naime trebalo biti. I tako je naime ispalo. Ali, rekoh …nemam iluzija o dobronamjernosti ove vrste kada je Politika u pitanju. Siguran sam da je onaj ko je postavio tekst o smrti Divjaka lišavajući ga portretne fotografije mislio da ga time omalovažava. Lišava ga dužne počasti. Vojničkim žargonom rečeno, čina. I siguran sam da bi se Divjak ovoj kombinatorici slatko nasmijao. Kao što se inače znao nasmijati u duhovitomrazgovoru. Uostalom, znao je i vispren vic napraviti. Recimo onokada ga je u pregovaračkom susretu na sarajevskom aerodromu, general bosanskih Srba, Gvero pokušao poniziti rekavši da neće početi razgovor sa protivničkom stranom dok Jovan Divjak „ne prizna da je prešao na islam“. Nakon što je sačekao prevod namijenjen prisutnim predstavnicima UN, Divjak je mirno odgovorio da će to uraditi odmah tj. čim Gvero siđe s grane.
I vjerujem da bi se Jovan Divjak slatko nasmijao onome što mi je povodom njegove smrti i popraćenosti u malignim beogradskim medijima ispričala Sarajka nevična i nesklona takozvanim društvenim mrežama. Na jednom portalu ispod sramnog teksta o Divjaku zatekla je gomilu odvratnih komentara i među njima ugledala jedan disonantan. „Potresno“ usamljen. Punih sedam pismenih rečenica koje iskazuju poštovanje prema Divjaku.Budući je na ovom portalu ostavljena mogućnost da čitalac pritiskom prsta po jednoj od opcija lajkanja izrazi svoj stav, učinila je što nikad nije. Te je like/dislike odnos nakon njene srčane intervencije krenuo ofanzivno, 9 naprema 53. Do tada je bio 8 naprema 53. Da, Jovan Divjak bi se slatko nasmijao ovakvoj ofanzivi, već odavno nemajući iluziju da racionalan i argumentiran pristup dekontaminaciji ovakve kužnosti može uroditi ikakvim plodom. Doli gubitkom vremena i energije.
Na onim sad već antologijskim tv snimcima gdje se kolona JNA dogovoreno povlači iz sarajevske kasarne, trećeg maja 1992. Jovo Divjak je onaj energični oficir u ljetnoj uniformi koji se penje na transporter u kojem je Alija Izetbegović, u tom trenutku zarobljenik, talac JNA.Na prvi pucanj bez odobrenja ispaljen sa bosanske strane Divjak urliče „Ne pucaj! Ne pucaj!“ Koju godinu poslije opisao je taj trenutak: „Skačem na transporter u kome se nalazi Predsednik. Pokušavam da saznam da li je s njim sve u redu, da li je zdrav, da ga nisu maltretirali … Predsednik ostaje pri izraženoj želji da se propusti kolona i da će on sa Skenderije biti dovezen pred Predsedništvo. Narasta napetost u koloni, povremeni pucnji upozorenja u vazduh. Molim da se ne puca. Kroz motorolu se probija jedan glas – Skloni ga, udalji ga sa transportera, izdao je svoj narod, izdaće i nas Muslimane. Osećam se neprijatno, pomalo i strahujem da se neko ne odvaži da me ukloni …”
Indikativno je da Jovan Divjak i nakon onog disonantnog ”izdaće i nas Muslimane” ne odustaje od časne odluke da ostane uz grad injegove stanovnike. Uzgred, nacionalno se izjašnjavao kao Bosanac. A ono „Ne pucaj!“ će u interpretaciji već pomenutih malignih centara, kada su budu tražili krivci za nastradale pripadnike JNA, volšebno postati „Pucaj!“
U poznu jesen 1992. časni izbor Jovana Divjaka će proći kroz još jedno, mnogo teže iskušenje. Nekome očito nije odgovaralo nacionalna šarolikost armijskog komandnog kadra. Uhapšen je sa još nekoliko oficira, na terenu opština Konjic i Jablanica. Izvršioci hapšenja su referisali „zbogosnovane sumnje da su se bavili švercom i preprodajom armijskog naoružanja i municije, opreme i hrane“. Riječima novinara Senada Avdića, upućenog poznavaoca ondašnjih vojnih prilika, optužbu su sročili „desperadosi, drumski razbojnici koji su imali zadovoljstvo uhapsiti drugog čovjeka BiH Armij“. Poslije nekoliko dana je pušten na slobodu ali ostaje gorak talog iskustva. U intervjuu za sarajevske medije posljednjeg dana 1992. godine izražava zaprepaštenje da je etiketiran kao saradnik četnika, da održava veze sa Beogradom te da je učesnik vojnog puča.
Ako je ikada i bio Alijin general, Jovo Divjak je to prestao biti 1997. Nakon što je penzionisan a prethodno o tome neobaviješten, godinu kasnije, obratio se pismom Aliji Izetbegoviću i vratio mu titulu brigadnog generala. U pismu koje se može pronaći na internetskim stranicama pobrojana je hronologija razlaza. Pismo završava dramatičnom ispovjednom dvojbom: „Ni danas nisam siguran da li ste mi ikada verovali!?“
Između ostalog, iz pisma se vidi da je Jovo Divjak već 1993. upozoravao na pojedinačne zločine Armije BiH. Da je poslije izrazio gnušanje nad sahranom famoznog Cace koji je prethodno počinivši zločine ukopan među šehidima. Šutnja koja je uslijedila iz vrha nije bila popraćena slabljenjem Divjakove harizme. Država i njena drama otišle su svojimputem čijim smo stranputicama i danassvjedoci. A JovoDivjak je ostao jedan odod najpoznatijih i najpoštovanijih stanovnika Sarajeva. Nije zgoreg pomenuti da je svojim razoružavajućim osmjehom i šarmom uspio kroz svu opsadu pronijeti i svoju tipičnu ekavicu.
Posljednji sam ga put vidio u decembru prošle godine. Čim sam ušao u taksi i rekao: U Dobojsku ulicu, taksista je rutinski pitao, zapravo konstatovao „Ideš kod generala“?Dobojska je duža padinska ulica načičkanakućama sa obje strane. Tamo dolaze tek oni koji tamo i stanuju. Onaj kome se najčešće dolazilo jeste general Divjak. Tamo mu je bila kancelarija. Poslije rata i poslije penzionisanja osnovao je fondaciju „Obrazovanje gradi BiH“ koja je hiljadama djece bez roditelja omogućila stipendiju za školovanje.
Na rastanku mi je poklonio i potpisao knjigu svog bečkog dnevnika. To je dnevnik koji je vodio nakon što je 3. marta 2011. na proputovanju kroz Beč uhapšen. Uhapšen je na osnovu potjernice države Srbije za zločine navodno počinjene u onoj sceni sa transporterom i već slavnim, dvostrukim „Ne pucaj“! Iste se večeri pred Austrijskom ambasadom protestno okupila grupa Sarajlija. Sutradan ih je bilo dvjesta, a sljedeći dan oko osam hiljada. Skoro pet mjeseci trajala je pravna procedura dok se nije kao slobodan čovjek vratio u Sarajevo. Njegova nevinost već je uostalom, bila potvrđena prethodnim mišljenjem tužilaštva Haškog tribunala. Juna 2003. godine Tribunal je zaključio: „nema dovoljno dokaza koji bi, po međunarodnim standardima, pružili razuman osnov za vjerovanje da je Divjak Jovan, sin Dušana, mogao počiniti navedene teške povrede međunarodnog humanitarnog prava“.
Pomenuti otac Dušan je inače svojevremeno poslužio kao model Branku Ćopiću u kreiranju onog najšarmantnijeg junaka romana „Magareće godine“. Onaj Dule Dabić Hajduk čuveni De de haje zapravo Dušan Divjak.Zbog očevog posla Jovan je rođen u Beogradu, 1937. Mladenačka mu je želja bila da studira psihologiju. Zbog loših materijalnih prilika zapala ga je mimo želje Vojna akademija. U Sarajevu je od 1966. godine. Nosilac je francuske Legije časti. U vrijeme kada su oficiri JNA uglavnom natucali i svoj naredbodavni srpski jezik Divjak je tečno govorio i francuski. A imao je šta i ispričati.
S Divjakovim bečkim dnevnikom naslovljenim sa „Očekujući istinu i pravdu“ ispraćen sam do taksija. Mahnuli smo jedan drugom. Bio je 15. decembar 2020. Nismo ni slutili da će upravo prizor Sarajevakoji se pružao ispod nas stati u fotografiju koja će u beogradskoj Politici ilustrovati vijest o njegovoj smrti.
Danas prigodno listam Dnevnik. Tražim čime je to Divjak ispunio stranicu dnevnika prije tačno deset godina. Te nalazim rečenicu koja najpreciznije definira Divjakovu temeljnu lojalnost i ljubav koji su presudili u izboru: na kojoj, na čijoj strani biti u historijskom trenutku. Sarajevo! Tačno deset godina prije svoje smrti, u aprilski bečki dan, Jovan Divjak je upisao: „Gde god krenem, tu Sarajliju nađem“!
A po crnogorski bi se dodalo: Tamo nek’ me i kopaju.
