Otvorena podrška ubicama i koljačima, uzdanje u tirane i zločince kao stubove pravoslavlja – ipak je malo previše, piše autor (Radivoje Pavičić / AP)
Post, molitva, obožavanje masovnih ubica i produbljivanje moralnog dna – to su discipline u kojima se nadmeću jerarsi Srpske pravoslavne crkve. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije u dvema potonjim disciplinama ostvario je zapažene rezultate, mada ni drugi crkveni oci ne zaostaju mnogo za njegovim dostignućima. Nedavno je Joanikije držao besedu o četnicima, govoreći o oficirima “kraljevske jugoslovenske vojske u otadžbini” i ističući kako je “istaknuta ličnost među njima po svome junaštvu i po nepobjedivom karakteru bio Pavle Đurišić”.
Nije ovo prvi put da pravoslavni episkopi veličaju četničke vođe. Dovoljno je podsetiti se slavopojki na račun Draže Mihailovića, te brojnih freski sa likom prvog među četnicima, koje krase brojne pravoslavne hramove.
Za Joanikija je Đurišić junak iz više razloga, pre svega zato što se borio protiv komunista i antifašista, ali i zbog nekih drugih zasluga sličnog, krvavog karaktera. Vojvoda Đurišić poznat je po tome što je predvodio četničke jedinice koje su počinile masakre nad muslimana na severu Crne Gore, u Sandžaku i istočnoj Bosni, a poznat je i po tome što je odlikovan Hitlerovim gvozdenim krstom, kao verni saradnik nacističkog okupatora.
Hvalisanje poklanim civilima
Otkud znamo za masakre nad Bošnjacima koje su počinili četnici Pavla Đurišića? Od samog vojvode koji se hvalio svojim koljačkim dostignućima. Pavle Đurišić u Izveštaju načelniku štaba Vrhovne komande od 13. februara 1943. godine piše: “Akcija u Pljevljanskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protivu muslimana izvršena je […] Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako da nijedan njihov dom nije ostao čitav […] Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti. Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece”.
Istine radi, prema posleratnim popisima, u četničkom pokolju je stradalo gotovo 3.000 civila, ali Đurišić je ovde rešio da se pohvali svom komandantu. Ubeđen da je pobeda na fašističkoj strani, Đurišić se nije ustezao da ostavi pisani trag o ubijanju žena i dece.
Nije Joanikije usamljen u obožavanju četničkog koljača, na istoj liniji su i njegovi lojalni sveštenici, na primer Ognjen Femić koji je napisao tekst “Svi smo mi Pavle Đurišić”, pokušavajući da odbrani neodbranjivo.
Falsifikuje sveštenik i lupeta, kao što to revizionisti obično čine, izmišlja kako najveće zapadne demokratije slave i veličaju četnički pokret kao jedinog saveznika, te napada sve koji su četničke ubice i kvislinge proglasili državnim neprijateljima. Femiću izgleda nisu poznate elementarne činjenice iz prošlosti, na primer ishod Drugog svetskog rata, priznanje Narodno-oslobodilačkog pokreta na čelu sa Josipom Brozom Titom kao jedine snage koja se u okupiranoj Jugoslaviji bori protiv fašizma, te neumoljivi fakat da su četnici kraj rata dočekali kao nacistički kolaboranti.
No dobro, navikli smo da ljudi koji iz zdravom razumu nedostupnih razloga zastupaju Hrista na zemlji – lažu, krivotvore, rugaju se istini i staju na stranu najokorelijih zlikovaca. Nema ničeg novog pod suncem, što reče Kohelet u Starom zavetu.
Tradicija veličanja koljača
Mitropolit Joanikije i njegovi duhovnici dobro znaju za pokolje Đurišićevih četnika, kao i za njegov izveštaj. Ne hvali mitropolit četničkog komandanta uprkos njegovim zlodelima, već upravo zbog njih. Kao što crkveni jerarsi danas veličaju četnike iz Drugog svetskog rata, tako su onomad, tokom ratova devedesetih, dizali u zvezde povampirene četnike novog doba, takođe zbog pokolja Bošnjaka.
Danas je Đurišić junak nepobedivog karaktera, a juče su to isto bili Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić i ostali predvodnici etničkog čišćenja, masovnih zločina i genocida. Za Joanikijevog prethodnika, mitropolita Amfilohija, Plavšić je bila nova Kosovka djevojka, a Radovan je čuvao dušu nacije, baš kao što je njegov prezimenjak Vuk onomad čuvao srpski jezik. Vladika tuzlansko-zvornički Vasilije Kačavenda dočekao je u julu 1995. godine Ratka Mladića kao oslobodioca Srebrenice, održavši prigodnu besedu koja bi se mirno mogla protumačiti kao podsticanje na genocid.
O blagosiljanju “Škorpiona” i drugih ubilačkih jedinica da i ne govorim, kao i o činjenici da su “velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, poput nekakvih supervizora, bili prisutni na skoro svim zasedanjima Skupštine Republike Srpske”, kako piše Milorad Tomanić u knjizi Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj.
Jedina razlika između Pavla Đurišiča i ovih „junaka“ iz agresije na Bosnu i Hercegovinu je u tome što se četnički vojvoda hvalisao svojim zločinima, a potonji su mahom poricali svoja nepočinstva.
Spaljena zemlja i druge pravoslavne vrijednosti
Dok su Joanikije i njegovi pobočnici veličali zlikovce iz davne prošlosti, njihov šef, patrijarh Porfirije, imao je čast da se u Moskvi sretne sa najvećim zločincem naših dana, predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Na tom bizarnom skupu u Putinovim odajama patrijarh se našao u društvu vladike bačkog Irineja, pa su dvojica crkvenih jerarha zajedničkim snagama nastojali da sablazne svakog vernika svoje crkve, kao i sav drugi normalan svet koji ume da razlikuje dobro od zla. Poklonili su se srpski jerarsi masovnom ubici Putinu i održali mu prigodni panegirik.
Patrijarh je govorio o “obojenoj revoluciji” u Srbiji, udario je na pobunjene studente i građane, zahvalio se Putinu na čuvanju istinskih vrednosti. Sudeći po praksi koju sprovodi predsednik Rusije, reklo bi se da su te istinske, pravoslavne, tradicionalne vrednosti ubijanje novinara i opozicionara, hapšenje i trpanje u logor svakog ko se usudi da kaže koju kritičku reč, tiranija, diktatura, zatiranje ljudskog dostojanstva, masovni pokolji civila, sravnjivanje sa zemljom ukrajinskih gradova, granatiranje stambenih zgrada, rušenje pravoslavnih crkava, uništavanje škola i vrtića, sakaćenje i likvidiranje žena i dece, te vođenje agresorskog rata sa genocidnim namerama protiv stanovništva mirne susedne zemlje, kao i nastojanje da se Ukrajinci pretvore u rusko roblje.
Pozvao se Porfirije na svog prethodnika, počivšeg patrijarha Irineja, koji je besedio da “naša mala lađa, ploveći po uzburkanom moru, uvek mora biti vezana za veliki ruski brod”. Izrazio je patrijarh i stanovite hegemonističke namere, govoreći sledeće: “Naš stav, što se tiče Kosova, Republike Srpske i Crne Gore, mislim i osećam da zavisi i od stava Ruske Federacije na globalnom nivou. Moja želja i želja većine u našoj crkvi je da u perspektivi, ako bude novog geopolitičkog razgraničenja, budemo blizu u tom ruskom okruženju”. Konkretno, kako reče vladika Irinej, “u ruskom svetu”.
Smestili su nas patrijarh Porfirije i episkop Irinej iza nove gvozdene zavese, gde nas čeka sudbina kremaljskih robova i mužika, predstavljajući sopstvenu slugansku odluku kao izraz volje većine vernika Srpske pravoslavne crkve.
Putin kao jedini adut pravoslavlja
U udvorništvu tiraninu Putinu naš patrijarh je dosegao nebeske visine, što se vidi iz nekoliko rečenica koje se mogu meriti sa poltronstvom najvećih uvlakača u istoriji. “Pre dve nedelje bio sam u Jerusalimu i razgovarao sa patrijarhom jerusalimskim, mnogo smo razgovarali. Nije znao da ću biti u Moskvi. I kada smo govorili o pravoslavlju globalno, rekao mi je: ‘Mi pravoslavni imamo jedan adut’. Pitao sam: ‘Koji?’ ‘Vladimir Putin’, rekao mi je. Te reči govore sve”, izgovorio je Porfirije, a da nije čak ni pocrveneo od stida.
Sedi patrijarh srpski u odajama Hitlera našeg doba i govori mu u lice da je on jedina nada za pravoslavlje – to ni autori drama apsurda ne bi smislili, i njima bi to delovalo suviše neverovatno. Znao sam da je domaće pravoslavlje u krizi, tačnije na dnu dna, zahvaljujući pre svega nedostojnom crkvenom rukovodstvu i indolentnosti većine takozvanih vernika, ali nisam imao pojma da je i globalno pravoslavlje na putu da udari kašikom o ledinu.
Ako je Putin jedini adut svekolikog pravoslavlja, jasno je da je pravoslavlje osuđeno na propast i da se nalazi na samrti. Ako se crkveni poglavari uzdaju u bivšeg sitnog agenta KGB-a, okupatora, diktatora, masovnog ubicu, koljača odgovornog za Buču i Marijupolj, komandanta zločinačke vojske koja sledi praksu Vermahta i SS-a – onda nema nikakve sumnje da je organizacija koju predvode najobičniji okrečeni grob. Naravno, nije sve u pravoslavlju mrtvo, ima tu istinskih vernika, velikih podvižnika, ozbiljnih teologa, ali ovakve vođe vode crkvu direktno u provaliju iz koje se nije lako iskobeljati.
Kult sile i moći
Nisu Porfirije, Irinej, Joanikije i kompanija ni po čemu originalni. Pristajali su razni biskupi i uz Hitlera, i Staljin je imao lojalne vladike, crkveni velikodostojnici i na Istoku i na Zapadu progonili su jeretike i spaljivali ih na lomačama, nacije su istrebljivale jedna drugi u ime Boga ljubavi, milosrđa i praštanja. Uprkos toj dugoj mračnoj tradiciji, uvek pomalo iznenadi javno očitovanje bezverja i bezbožništva kod crkvenih poglavara.
Čak je i najnaivnijima jasno da crkveni velikodostojnici u Boga ne veruju, niti se boje Sudnjeg dana, za njih su sve to bapske priče i sujeverje. No, otvorena podrška ubicama i koljačima, uzdanje u tirane i zločince kao stubove pravoslavlja – ipak je malo previše čak i za nas koje nikakvo nepočinstvo crkvenih jerarha ne može da iznenadi. Zašto bar ne glume da su vernici? Verovatno zato što to većinski deo pastve od njih i ne traži. Baš kao i patrijarsi i episkopi, i vernici se uzdaju u silnike i moćnike, a Boga doživljavaju kao najmoćnijeg i najsilnijeg, pa zbog toga žele da budu na njegovoj strani.
Rečeno teološkim rečnikom: to je čist satanizam, nema adekvatnijeg imena za kult sile i moći. Da parafraziram reči Česlava Miloša iz poeme “Teološki traktat”: propoved pobede snažnih i poraza slabih je precizan program Đavola, kojeg zbog toga i nazivaju Knezom ovog sveta.
Kad sam slab, onda sam silan
Sve što jerarsi SPC-a govore, svo to slavoslovljenje zlikovcima, moćnicima, ukoljicama – sve je to odavno znano i mnogo bolje napisano u “Legendi o velikom inkvizitoru”, u romanu Braća Karamazovi Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Tamo inkvizitor u razgovoru sa Hristom pošteno priznaje: “Mi nismo s tobom, nego s njim, to je naša tajna!”
I objašnjava šta se desilo nakon što su stali na stranu Princa tame: “Uzeli smo mi od njega ono što si ti s negodovanjem odbacio, onaj poslednji dar koji ti je on nudio pokazavši ti sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač ćesarov i proglasili same sebe za careve zemaljske, za careve jedine”. Pošto crkva više nema tu moć, njenim poglavarima ostaje jedino da stanu uz ćesara koji u rukama drži mač.
Kad već ne znaju ono što je očigledno – da je svaka sila na ovom svetu prolazna i ništavna, kad već ne veruju u onog koji je rekao apostolu Pavlu: “Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim”. I zato Pavle izgovara ključne reči o sili i slabosti: “Dakle ću se najslađe hvaliti svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova. Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab onda sam silan”.
