Približavamo se početku pete godine rata Moskve sa Ukrajinom koji je počeo 24. februara 2022. godine. Tada niko nije, gotovo sve do pre nekoliko dana, mogao misliti da će ovaj rat doprineti da se otvori i pitanje opstanka NATO pakta. To ima veze i sa budućnošću Crne Gore.
Crna Gora je do sada, od ulaska u NATO 2017. godine, uložila oko 800 miliona dolara u svoju i kontinentalnu odbranu Evrope. Ovim paktom je pokriveno 30 država Evrope i dve van nje, SAD i Kanada. Posle Trampovog govora u
Davosu izgleda da će se evropsko finansiranje Alijanse povećavati. Grenlandska politika Vašingtona podstiče Evropljane da razmišljaju o osamostaljivanju svoje odbrane bez Amerike. To bi diglo ulaganja svih evropskih članica u zajednički vojni budžet daleko više od dva odsto društvenog proizvoda koliko je do sada to bilo obavezno. Posle Trampovog pokazivanja mišića poljuljana je deviza o međusobnom poverenju u Atlantskom savezu. Musketarska deviza Aleksandra Dime „svi za jednog – jedan za sve“ se zatresla.
MOŽE LI EVROPA BEZ AMERIKE
Da, Evropa može bez američke pomorske, kosmičke i nuklearne odbrane. A suvozemna američka podrška ne može ni sada da se meri sa evropskom vojnom snagom. I vreme je da se modelira alternativna politika našeg kontinenta bez vašingtonskog tutora.
Amerika je do sada davala 16 odsto od zajedničkog NATO budžeta plus nejasan dodatan iznos američkih troškova za vašingtonske evropske kasarne, obaveštajnu infrastrukturu, satelitsko nadgledanje i komuniciranje, i za prevoz vojno-prehrambenog materijala.
On je možda čitavih dva odsto ukupnog društvenog proizvoda evropskih država – čak njih 27 od 30. To je ogromno, ali je i zamenljivo - i verovatno ni ne može biti učinjeno brže od pet do deset godina. I ne može bez političkog konsenzusa svih evropskih članica oko povećavanja individualnog izdvajanje svih država za vojni budžet. To može da bude teškoća ako se imaju u vidu ne jedino različiti ekonomski kapaciteti evropskih država, već i različita strukutra političkih snaga u njima počev od zastupnika evropskog NATO jedinstva i evropske fedearcije, preko kolebljivih oportunista i saveznika Rusije i Kine, do zastupnika raspada NATO u korist individualnog koncepta odbrane i promenljivih bilateralnih vojnih saveza.
TROŠAK JEDINSTVA
Strateški engleski analitičar David Roš (to nije onaj ultramaratonac) iz singapurskog Kvantum instituta i tink-tank savetnika, izneo je procenu da Evropljani moraju stići na vojnu cifru od pet odsto društvenog proizvoda do 2030.godine, umesto, kao što je to bilo planirano, do 2035. godine. To iznosi u narednih pet godina uzastopnih 0,6 odsto povećanja ulaganja iz društvenog proizvoda. To je za 66 odsto više od izdvajanja NATO država za vreme Hladnog rata.
Na to ide novi trošak od ne manje od 0,5 odsto na finansiranje francusko-engleske nuklearne zaštite koje ove dve zemlje interno košta od 6 do12 odsto njihovih vojnih budžeta. Ako bi ostali na snazi sadašnji poreski zahvati u 27 glavnih evropskih ekonomija, onda oni ne bi bili dovoljni za finansiranje novog vojnog budžeta. On bi se morao povećati kako preko novog deficitarnog finansiranja emitovanjem novih garantovanih državnih obveznica i novih poreza. Deficitarno finansiranje bi se tu moralo povećati za duplo – sa trina na šest odsto agregatnog budžeta 27 glavnih evropskih ekonomija. Ne zvuči to nama dramatično.
U to bi mogla da se uključi i Evropska centralna banka izdavanjem super obveznica pokrivenih ekonomijom svih EU država. Evropska centralna banka ne može da kupuje interne obveznice centralnih banaka evropskih država, ali ona može, ukoliko bi se države EU dogovorile da budu zajednički avali Evropskoj centralnoj banci, da prekorači ograničenja i nalije u budžet evropskog NATO neophodnu svotu. Ako bi se to dogodilo, onda bi emitovanje evropskih „odbrambenih menica“ povećalo i zavisnost svih svetskih kupaca od eura. To bi posredno umanjilo značaj dolara, kao i namere BRICS država da stvore svoju zasebnu globalnu valutu. Sada su svetske rezerve eura centralnih banaka u svetu oko 20 odsto ukupnih i one bi se povećale kupovinom „odbrambenih menica“ Evropljana i time bi se povećala i njihova politička bliskost sa Evropom.
TEŠKOĆE SA JEDINSTVOM
Glavne tehničke teškoće oko unifikacije zajedničke evropske odbrane se sastoje od domaće zamene američkih rezervi municije i njihovih borbenih mačeva evropskim, prevazilaženja različitih oružja u državama članicama i obrazovanju novog operativnog osoblja. Do sada se Evropa oslanjala na 80.000 američkih profesionalaca. Oni su među sobom bili jednako trenirani i govorili su na svom jeziku, što različito evropsko osoblje ne može bez grešaka. A uvek fatalna komanda može promaknuti. Nedostatak obilnih rezervi municije, smrtonosnih cevi i raketa, aviona, dronova, kamiona, tenkova i drugog, drastično se očitovao kroz veliku brzinu iscrpljivanja ratnih magacina NATO zemalja iz kojih se slala pomoć Ukrajini. Nije ih bilo dovoljno ni za Kijev.
Evropa je, za razliku od Amerike, izbegavala da obilno ulaže u vojnu industriju i magacinske rezerve, i postala je ranjiva, nesposobna da vodi dugotrajni rat. Dizanje vojne industrije zahteva godine pažljivog projektovanja i usaglašavanja pozicije svake članice Saveza da u vojnim poslovima zauzme željeno mesto. Sada svaka NATO zemlja mora kupiti 65 odsto vojnog potencijala unutar granica Alijanse od domaćih proizvodjača, a preostalih 35 odsto može nabaviti izvan njih – ali ne i od protivnika Alijanse. To zahteva stalne političke odluke oko toga ko je prijatelj Evrope a ko to nije, a one se ne smeju brzo menjati kod nabavki strateških oružja koja su plod dugogodišnjih projekata i vojnih investicija. A i svaka zemlja želi da pristrasno osigura prvenstvo svojoj industriji. Upravo sada teče rasprava u EU kako potrošiti odobrenih 90 milijardi kredita iz decembra 2025. godine za jačanje ukrajinske odbrane i odbrane Kontinenta. Kredit ide iz obveznica cele EU koje će Brisel braniti zajedničkim budžetom Evrope – sa nadom da će ga, u stvari, poveriocima isplatiti iz budućih ruskih reparacija Ukrajini. To je riskantno, ali časno.
Ukrajina je kažnjena ne samo zbog svojih unutrašnjih političko-ekonomskih slabosti, već i zbog oskudne vojne pomoći NATO-a koju je morala štedljivo da koristi – i uz dugo vreme obuke na novim avionima, tenkovima, raketama i drugim. Njene žrtve su enormne i zbog slabosti Zapada.
PORUKA EVROPI IZ UKRAJINE
Ukrajina je pretrpela neuspeh u svojoj ofanzivi protiv ruskih snaga 2023. godine baš zato što je od svega imala po malo. Samo je osvetnički patriotizam njenih vojnika pokazao kako on može biti uspešni nosilac prvog udarnog prodora, ali ne može da se potom i održi. Rusija se spremala za rat protiv Kijeva i koristila je ogromne zalihe oružja još iz ere SSSR-a. Moskva se borila masom materijala, Kijev ne.
No, Ukrajina je godinama izgrađivala sopstvenu protivvazdušnu odbranu, i zahvaljujući njoj je uspela da zadrži rusku avijaciju na daljinu. To znanje zapadne vojske još nemaju i sa pažnjom prate tehnička manevrisanja Ukrajinaca oko dronova i teranja ruskih aviona daleko od fronta. Obe zaraćene strane sa strahom koriste avione za prodiranje u dubinu teritorija, jer su obe razvile elektronska ometanja i dronovske napade u jatima protiv njih. Rusija je, između ostalog, krenula na Ukrajinu i sa 350 raznih Suhoja – a sada ih drži na zemlji daleko od fronta.
Ali, na početku rata su ruski avioni gađali ukrajinske letilice i na neverovatnim daljinama od sto i sto pedeset kilometara po pravilu zaboravi cilj, pucaj i beži“. Ukrajinci te avione nisu ni videli. Bili su nedostižni za kijevsku avijaciju i elektroniku. Potom su Ukrajinci spuštali svoje avione nisko pri zemlji da ih Rusi ne vide svojim radarima. Godina za godinom - i sada se misli da je Ukrajina po gustini radarske mreže i protivavionske odbrane postala druga zemlja u Evropi. Ruska avijacija je zbog toga malo na nebu, ali je Moskvi ostala očigledna prednost u raketama različitih sposobnosti. Možda ih nema mnogo – a Kremalj mora da vodi računa i o svetskim odjecima svojih nemilosrdnih udara po civilnim ciljevima. A sada je zima.
U Drugom svetskom ratu je bilo obrnuto. Avioni su godinama pre dolaska pešadije razarali tuđu teritoriju. Sada ukrajinski F-16 jedva da lete – a i malo ih je, ali malo lete i ruski migovi i suhoji. Mnogi „neoborivi“ helikopteri su popadali na zemlju. I Ukrajina i Rusija su vešto integrisale avijaciju sa zemaljskim trupama, elektronikom i kosmičkim letilicama (Rusija). Ukrajina već od 2004. godine, a Rusija od 2015. godine to čine i od njih sada NATO dobija krvava iskustva. Evropa gleda i uči iz rusko-ukrajinskog rata kako da postavi svoju sopstvenu odbranu.
NEPRIJATELJI EVROPE
Svako ko želi raspad Evropske unije je neprijatelj Evrope. Unutrašnji protivnik je kod toga najozbiljniji. Recimo, Nacionalni front Mari Lepen zagovara pad EU ali ne i raspad severo-atlantske alijanse, iako želi da Francuska izađe iz zajedničke NATO komande. Ona ne trpi američku suprematiju u Generalštabu. Na nju je uticala nekadašnja politika predsednika De Gola iz 1966. godine, slavnog generala iz Drugog svetskog rata i dekolonizatora Alžira. On je povukao Francusku iz NATO, ali ne i iz Evropske ekonomske zajednice. De Gol je išao potom dotle da zatraži i da mu Amerika 1971. godine isplati u zlatu pariske dolarske rezeve po kursu 35 dolara za jednu uncu zlata (unca je 31,1 gram) i atomskom podmornicom ga navodno prevozio za Francusku.
Nadao se da će tim putem dokazati da Amerika štampa nekonvertibilnu masu dolara i srušiti svetsko poverenje u stabilnost dolara. Nadao se i da će za njim krenuti i petrodolarske arapske države sa zahtevom da i njima Vašington da zlato umesto papirnog dolara i oboriti monetarni sistem Breton Vudsa. Prevario se. Arapi su ćutali, a onda su 1973. godine kažnjavajući Ameriku zbog podrške Izraelu u Jon Kipur ratu podigli cenu nafte OPEC-a i zarađivali četiri puta više dolara nego pre. To je Pariz potom platio padom kursne vrednosti franka jer su sve države držale glavne garancijske novčane rezerve u dolaru, tako da je poverenje u begunački franak palo.
Jedna bulevarska misterija je tu ipak ostala – da li je zlato De Gol zaista prevozio ispod mora, ili je to učinio razaračem iz njujorške luke. Zlato je teško, nisu tone tereta za podmornicu. Još nije snimljen film o tom poduhvatu.
MNOGI VOLE MARI LEPEN
Međutim, posle Trampovog Davosa i njegove pretnje da će slabiti ulogu Amerike u NATO – Lepenova možda to nalazi za razlog da Francuska zauzme deo dojučerašnjih dužnosti Vašingtona u glavnoj NATO komandi. Ona je već upozoravala da je interes Evrope da se odupre i moskovsko-pekinškom savezu iako joj govore da voli Putinov novac. Sa pretnjom da će demokratska Amerika da napadne demokratsku Dansku na Grenlandu – što demokratije do sada nisu nikada činile, i sa pretnjom da se stvori antiamerički vojni otpor evropskih država, Pariz je verovatno ohrabren da pojača stepen političkog integriteta u EU.
EVROPSKI INTEGRITET CRNE GORE
Zatvaranjem finansijskog 32. poglavlja pristupnog prilagođavanja Crne Gore Briselu, Evropska unija dobija još jedan potporni stub. Time i evropski NATO. Evropa je jedini formirani svetski političko-ekonomski i vojni pol koji ne sledi „socijal-darvinističku“ politiku Vašingtona, Moskve i Pekinga. U stvari, Evropa ne sledi antropološko-politička shvatanja Herberta Spensera iz 19. veka. Ova tri pomenuta centra su njeni protivnici. A protivnička Srbija na Balkanu tu ne znači mnogo.
Moskva je od te tri sile najslabija. Ona je opasna i po svoju budućnost zbog neminovnog raspleta oko karaktera svog državnog uređenja i cezarizma Vladimira Putina. Relativno je siromašna, ali je nabijena kompleksom manje vrednosti i željna je dokazivanja mišićima vojno slabijim državama od sebe što se može pretvoriti i u unutrašnju istorijsku nestabilnost Moskve. U Crnoj Gori Moskva nije uspela, za sada, da pokrene hibridnu sabotažu Podgorice ruskom imigracijom. Nije ni Vašington željan torpedovanja Podgoric. A ne slede ga ni „nemanjićki“ crnogorski Srbi guslarskih interesa Beograda, a ne sledi ga ni onesvešćeni crnogorski građanski nevladin sektor koji je upropašćavao Crnu Goru 2020. godine. A ne slede ga ni vašingtonske grenlandske i antievropske pretnje ni vodeće parlamentarne snage iz DPS i struje Spajića i Milatovića.
U Crnoj Gori je najveći institucionalni protivnik Evropske unije i njene lojalnosti NATO Srpska pravoslavna crkva. Njena trajnost nipošto nije jednaka životu noćnog leptira. Čak i ako bude pao u Beogradu režim predsednika Vučića, tamo neće najedanput pasti i ideologija velikosrbaljstva i svetosavštine. U Crnoj Gori će tu arheološku Srbiju potiskivati najviše polarna lojalnost Podgorice vrednostima veličanstvene ideje o Evropi kao jedine sudbine Evropljana.
