Jedan akademik i jedan vladika uzburkali su Srbiju baš u danima kada je njen predsednik na Svetoj Gori tražio božićni spokoj.
Profesor dr. Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, još jednom je iziritirao profesionalne i amaterske rodoljube izjavom da “Kosovo nije naše”, da to treba što pre shvatiti i da treba “ostaviti parole”.
Reči su protumačene kao odgovor na dan ranije datu izjavu vladike dizeldorfskog i nemačkog Grigorija Durića da je “Kosovo naše”.
BARAŽNA VATRA
“... i zato bih i hteo da kažem tom vladiki, pustite parole pod kojima se osećamo herojski i sigurno. Haj’te mi, ako boga znate, da sednemo i da se dogovorimo šta je nama činiti u svetu koji se oko nas menja brzinom koju ne možemo da pratimo”.
“Bojim se da trenutno ovo što rade sa nama, da jedan vekovni konflikt pokušavaju da reše u minuti, neće doneti sreću nikome, ni nama, ni protivničkoj strani, pri čemu mi taj posao nekakvog pomirenja sa susedima nismo još ni započeli, što nespremnošću njihovom i našom, što, rekao bih sasvim otvoreno, i time što nam svet ne da šansu da u taj posao krenemo”.
No, iako akademik nije ni znao o kom vladiki je reč, polemika koja se razbuktala više se ticala druge izjave vladike Grigorija: “Ako nešto mogu da učinim za moj narod i ako to narod očekuje, ja želim da skupim 30, ako je moguće i 300 ljudi, između 30 i 60 godina, koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju kako bi napravili sistem u kome ništa neće zavisiti od jednog čoveka”.
Taj “jedan čovek” se nije oglašavao, ali je svojim pretorijancima prepustio obračun sa “nacionalnom izdajom” predsednika SANU i politiziranom izjavom vladike koga liberalna Srbija priželjkuje na mestu novog patrijarha, a mnogi ga hrabre i da se kandiduje na predsedničkim izborima naredne godine.
Baražna vatra koja je odmah otvorena potvrđuje da vlast dobro procenjuje odakle dolazi opasnost. Pušta slabašnu, razjedinjenu i bezidejnu opoziciju da priča šta hoće, ali reaguje čim prepozna razložnu pamet.
Akademik Kostić se retko pojavljuje u javnosti, ali vlast mu ne prašta što je i pre pet godina prvi put javno rekao da je Kosovo “izgubljeno” i da se s tim treba pomiriti, a ne junačiti.
Vladika Grigorije je zbog svojih stavova odavno meta vladajućih krugova SPC-a koji su ga, pomišljam, udaljili od eparhije hercegovačko-zahumske i poslali za Dizeldorf ne bi li ga udaljili od pastve. Njegova reformatorska razmišljanja su van tvrdih crkvenih okvira, čak direktno suprotna konzervativcima koji bi da sačuvaju SPC srednjeg veka.
Akademik izbegava da SANU uvuče u političke igre, ali ne odustaje od toga da se njegovo autohtono mišljenje čuje. Preosvećeni vladika deluje zagonetnije jer poziv na regrutaciju Srba koji bi menjali vlast ipak deluje manje duhovno, a više svetovno u nominalno sekularnoj zemlji u kojoj bi Crkva morala da se drži podalje od politike.
Vlast se Kostića plaši jer uživa visok ugled u intelektualnim krugovima kao neko ko se nikada nije bavio stranačkim radom, ali smatra da svako ima pravo na lično mišljenje i da zbog toga ne sme da bude postavljan na stub srama.
Grigorije je veoma cenjen kod dela opoziciono i nacionalno orijentisanih građana, a vlast ga se plaši jer ujedinjuje narod, a ne opoziciju kako bi pojednostavljeno da mu pripišu kritičari.
Ni jedan ni drugi nisu se spasli medijskog pogroma. Društvene mreže su se zapalile. Napad je uglavnom prepušten onima koji ništa ne razumeju niti pokušavaju da misle sopstvenom glavom. Koji su zastrašujuće olako spremni da govore ružno o ljudima koji su od njih značajniji, snažniji kao ličnosti, pametniji i hrabriji.
Ako nisi uz vladajuće naprednjake, onda si izdajnik i tačka. Botovi SNS-ove vlasti, verovatno i iskreno besni nacionalisti, poručivali su: “G. Kostić ne bi smeo više da bude predsednik SANU. Sa takvim izjavama o KiM naravno da je izdajnik. Sram Vas bilo”, piše jedan. “Treba ga procesuirati”, poručuje drugi. “Rasformirajte tu bagru od SANU”, dobacuje treći. Itd, itd, sve do omiljene postavke da je stradanje srpskog naroda počelo još 1918. kada je stvorena Jugoslavija.
“Nekada su se predsednici SANU borili da se teritorija Srbije proširi, a ovi sadašnji žele da je skrate”, komentar je Narodnog pokreta kosovskih Srba Otadžbina.
Najvulgarniji u osudi bio je sin Arkana i Cece Ražnjatović. Ne pamtim da sam pročitao išta bestidnije. Iako su ga u komentarima mnogi kritikovali, bilo je opasno dovoljno onih koji ga hvale. “To, majstore!”. “Veljko prijatelju, i kulturni i pošteni bi isto rekli kao što si i ti koji vole svoju zemlju”.
Ako je u Americi Twitter trajno zabranio nalog Donaldu Trumpu zbog širenja mržnje i podsticanja na haos, razum nalaže da se ukine Instagram-nalog ovom primitivcu, sinu “srpske majke” i potomku plaćenog ubice i ratnog zločinca koji nefiltrirano širi svoje bljuvotine.
Konačno se oglasio i “jedan čovek”. Pošto je dopustio da u eter ode sve što je potrebno, Aleksandar Vučić je paternalistički pohvalio “hrabrost i odgovornost” predsednika SANU “s kojim gotovo ni u čemu nisam saglasan”.
Nije pošteđen ni slobodno misleći vladika, čiji bi politizirani angažman – moguće ohrabren učinkom pokojnog mitropolita Amfilohija u Crnoj Gori – nesumnjivo bio koristan Vučićevim protivnicima koji vape za liderom, ali teško da bi presudno uticao na promenu. Sem ukoliko mu ambicija nije da postane predsednik kao što je svojevremeno na Kipru bio arhiepiskop Makarios Treći.
Bez obzira na priče o njegovom biznisu sa Miloradom Dodikom, hercegovačkom bogaćenju i o “Griši Maseratiju”, vladika nesumnjivo ima harizmu koja podseća na “Malog papu” iz filma Paola Sorrentina. Njegova reč se sluša. Zato ga i udaraju sa svih strana.
Dok je Vučić u Svetoj carskoj srpskoj lavri na Hilandaru pokušavao da razblaži čvrsto protivljenje Crkve bilo kakvim pregovorima o Kosovu i obećao sredstva za završetak obnove manastira izgorelog 2004, u Beogradu je angažovana haubička artiljerija da se obračunava sa vladikom Grigorijem.
SRBIJA VAPI ZA DRUGAČIJIM...
Kalibar je odredio procenjeni stepen opasnosti. Najednom je podrška koju vladika uživa u krugovima srpske opozicije počela da se tumači kao “najbestijalniji lični marketing”, kao “nakaradni religijsko-mitološki diskurs”, bapska priča o Mojsiju, o novom proroku, anđelu nebeskom koji će konačno završiti “umišljenu borbu” dobra i zla.
“Ponovo je posegnuto i za mitološkim spasiocem, ujediniteljem, opozicionim svecem koji će, evo samo što nije, da hoda po vodi, pretvori vodu u vino, izvede Srbe iz Egipta, oživi mrtve i skine Vučića, zauvek”, piše kolumnista režimskog tabloida Informer pod naslovom “Vladikina Sparta!”.
Traže da bude raščinjen. “Ne priliči vladiki Grigoriju ni da kao Hercegovac upućuje rečeno građanima Srbije. Najgore je kada se za Srbe bore pridošlice”, komentar je iz lista Danas koji polemici pridodaje “prekodrinsku” dimenziju.
Ostali koji tako ne misle, a više ih je nego što se na prvi pogled vidi, mogu da budu ponosni na to što su čuli dva glasa ohrabrenja. Može sa akademikom ili vladikom neko da se složi ili ne, ali Srbija vapi za drugačijim mišljenjem koje stiže od ljudi sa autoritetom samosvojnosti.
