Ukoliko neko javno iznosi stav, sa motivom lične koristi, a pri tome navodno štiteći javni interes, onda je to prevarant i manipulator. Ako neko iznosi stav bez objektivne analize problema, bez predloga rješenja istog ili sa namjerom ličnog razračunavanja, onda se govori i - o zloupotrebi javnog prostora.
Piše: Boris RAONIĆ
Da bi javna riječ imala težinu i time dovodila do konkretnih rezultata, preduslovi su jako javno mnjenje i poštovanje prinicpa odgovorosti. Ni jedan od dva preduslova ne postoji u punom obimu u Crnoj Gori, pa se tako polako obesmišljava svaka vrsta javnog govora.
U takvoj situaciji javni govor postaje sredstvo hranjenja ličnog ega i reklamerstva,više nego pokušaj da se neka pojava analizira, dekonstruiše i stanje unaprijedi. Objašnjenjem uzroka ovakvog stanja, stvaraju se preduslovi za ponovno davanje smisla javnom govoru i kreiranju uslova za konstatant razvoj društva.
Iskrenost motiva javnog govora: Ukoliko neko javno iznosi stav, sa motivom lične koristi, a pri tome navodno štiteći javni interes, onda je to prevarant i manipulator. Ako neko iznosi stav bez objektivne analize problema, bez predloga rješenja istog ili sa namjerom ličnog razračunavanja, onda se govori i - o zloupotrebi javnog prostora.
Legitimizacija subjekata javnog govora: Kako neko može da kritikuje instituciju za koruptivno ponašanje i konflikt intesa, ako sam kao član Komsije koja vrši raspodjelu javnih sredstava, ta ista daje sebi i svojim partnerima? Da li neko može imati autoritet da govori na neku temu ako za to nema znanje? Da li NVO koja ima desetak zaposlenih, bez velikog iskustva, može sebi dati za pravo da iznosi stav o: antifašizamu, lokalnoja samoupravi, sudstvu, Zakonu o prekršajima, izborima, energetici, građanskom obrazovanju, policiji, građanskim inicativama, korupciji, organizovanom kriminalu, medijimai, političkim analizama, ljudskim pravima, LGBT pitanjima, demokratiji, transprentsti javne uprave, diskriminaciji, institucijama zatvorenog, zaštiti potrošača, cjeloživotnom obrazovanju, nasilju nad ženama, suočavanju sa prošlođću, pregovorima sa EU, obrazovanju, zapošljavanju...
Dakle, subjekt javnog govora se ne postaje, samim činom govora, već je za to potreban legitimitet.
Poštovanje principa logike: Tribuni javne riječi, ne bježe od kršenja principa logike, čime kod elementarno inteligentnog građanina, gube uticaj.
Kako kaže profesor Bešić: „Šta znači biti u pravu? To znači da diskutujući o konkretnom problemu imate argumente koji potvrđuju vašu tezu iliti pak osporavati antitezu, što je logički komplementarno. Šta znači biti u krivu? To znači menjati temu, izbegavati da se govori o konkretnom problemu, ne opovrgavati antitezu, več koristiti kvalifikacije, diskvalifikacije i politička etiketiranja kao dokaz da ste u pravu, čime naprosto dokazujete da ste u krivu. U konkretnoj situaciji, kako možemo biti sigurni da su u krivu? Jednostavno, na prosto pitanje - zašto su veoma konkretni podaci njihovog istraživanja falsifikovani - oni odgovaraju da smo mi koji to pitanje postavljamo politički poslušnici (ovo je inače identifikacijski refleks, koji sledi iz stava: s obzirom na to da smo mi politički jasno opredeljeni, i svi drugi to moraju biti, tačnije, ne dajemo im za pravo da oni budu neutralni – ili su s nama ili protiv nas). Ovo bi valjda bio dokaz da su oni u pravu, a zapravo dokazuje ne samo da su u krivu, nego i da znaju da su u krivu. Zašto onda tako tvrdoglavo nastavljaju da se brane? Zato što po definiciji stvari, oni su pošteni, dobri, iskreni, pametni, a mi na ovoj drugoj strani, koji smo od njih okvalifikovani kao protivnici, jesmo nepošteni, loši, neiskreni, glupi.... i da, korumpirani, naravno. Evo objasniću vam kako to funkcioniše u logičkom smislu u njihovim glavama:Prva premisa: Ja sam u pravu; Druga premisa: Oni su moji neprijatelji. KONKLUZIJA: Oni nisu u pravu.“
Preuzimanje odgovornosti: Javno izgovorena riječ, povlači sa sobom odgovrnost za njene posljedice. Ako neko iznese stav koji nije tačan, koji je klevetnički, ne smije se kasnije braniti tvrdeći da je bio mlad, neiskusan, zaveden ili da oštećeni u javnom govoru ima obavezu da trpi posljedice jer je javna osoba.
Svaki subjekt javnog govora, mora preuzeti odgovornost za izgoivoreno i biti spreman da u civilizovanom dijalogu pojasni svoje argumente. Naravno, ukoliko se ispostavi potrebnim i da prizna krivicu, javno se izvine ili odgovara pred sudom.
Moralni kredibilitet: Aktuelne su dvije afere u Crnoj Gori. O aferi vezanoj za izborne krađe, ne može govoriti realizator ili istomišljenik onoga ko je organizovao krađu Narodne sloge. Taj mora reći sve o svojoj ulozi, demaskirati proces, priznati odgovrnost, pokazati kajanje, pa tek onda, kada eventualno povrati kredibilitet, ima pravo ukazivati i prozivati na aktuelne zloupotrebe.
U aferi vezanoj za kršenje prava na privatnost i tajnost podataka ličnosti, ne može biti glasna osoba koja je ove prinicipe nedavno gazila, a ukazivanje na to, predstavljala je kao stavljanje u službu druge strane.
Način formiranja stava građana: Ukoliko argumentacije govornika više (ako je ikada bila) nije način formiranja stava,već isključivo interes i prisila, čemu onda bilo kakav javni govor?
Afera „Snimak“ ukazala je upravo na ovo – stav se ovdje formira na osnovu intersnog, a ne idološkog ili programskog uvezivanja. Ukoliko je ovo tačno, ukoliko se stav većinski ne formira promišljanjem, već intersno, onda ni ovaj tekst nema smisla, pa jedino ima smisla završiti ga.
