Rokenrol mora da bude angažovan - ili nije rokenrol. Pogotovo u tranzicionoj kutiji bačenoj na zadnji sic rasklimatanog kamiona od zemlje, što grabi niz grub makadam naše stvarnosti. Na tom putu Kojoti su bili i ostali rokenrol, do kosti.
Taj tako glasan i prepoznatljiv krik, udar zagrebačkog garažnog roka, krajem devedesetih dočekao je momenat političnosti u najogoljenijoj formi.
Pred izbore u januaru 2000. Kojoti su se otvoreno uključili u kampanju opozicione ljevice, a 22. decembra posljednje godine milenijuma su sa ekipom iz Majki, Leta 3, Svadbas i Damirom Urbanom održali sada kultni koncert u „Domu sportova“... Bila je to labudova pjesma benda koji će se nedugo potom raspasti - a prvi album nakon 21 godine dočekati ovog proljeća.
Ploču „Sve je pod kontrolom?“ teško je svariti. Satkana je od aluzija koje nećete imati vremena da prokljuvite na prvu loptu. Vadiće vam tlo pod nogama basnoslovno bogatom riznicom supkulture sirotinje sa prigradskih ćoškova. Zvučaće vam sirovo i prostački kad stranputica ljubavi bude upoređena sa izlizanom fudbalskom formacijom („u sustavu 4-4-2 ti mi služiš samo da te nema“).
Naravno, Alen Marin za mikrofonom i Davor Viduka sa gitarom tu ne vide krivicu pojedinca, već samo sistemsku, pa čak i onda kad govore o ljubavi („bolje je da idemo plesati dok se ovaj zrak ne pročisti“)...
Kojoti tokom 45 minuta ploče, ni u jednoj od deset pjesama, ne spuštaju nogu sa gasa, niti izlaze iz komfor zone sopstvene garaže, niti govore išta novo - osim što isporučuju mučnu dijagnozu prostora.
Zbog toga je jasno da „Sve je pod kontrolom?“ neće doprijeti do šire publike. Baš nikom ne povlađuje, čak ni onima koji bi ga sa brdom sentimentalnih očekivanja dočekali pred binom. I jasno je zbog čega je album morao da bude baš takav, 21 godinu nakon posljednje ploče Kojota. S. S.
Ocjena: 63/100
FOTO: muzika.hr
