Osim knjiga periodično je pisao za Le Mond, Liberasion, El Pais, Ekspresen i druge evropske listove. Kao ogorčeni protivnik režima i politike Slobodana Miloševića i srpskih nacionalista, bio je prinuđen da napusti Srbiju i da, preko Grčke zatraži politički azil u Francuskoj.
U Srbiji je od tada meta napada nacionalističke propagande, djela su mu izbačena iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj prevodi njegovih knjiga izlaze u više izdanja. Dobitnik je mnogobrojnih regionalnih i međunarodnih nagrada, među kojima i francuskog odlikovanja Orden viteza reda umjetnosti i literature za cjelokupno književno djelo (1999.) U izdanju „Službenog glasnika“ iz Beograda objavljena je njegova „trilogija“ „Dnevnik samoće“ – Splin Pariza i „Boja prolaznosti stvari“ koja obuhvata poližanrovsku prozu.
POBJEDA: „Dnevnici samoće“ čitaju se kao memoarska, ali i kao fikcionalna proza. Šta je suštinska zajednička nit koja povezuje tri toma dnevnika?
STEVANOVIĆ: To je egzil. Prvi dnevnik beleži uzroke i početak egzila, drugi sam egzil u njegovim osnovnim varijacijama, treći povratak iz egzila, pojednostavljeno rečeno. Uz mnoštvo podtema, ličnosti, sredina i prilika, uz opise neprestanog pisanja i borbe sa književnim izrazom koji se menja. Jer, iz mog ugla posmatrano, egzil bez umetnosti, bez estetskih i duhovnih rezultata, samo je izveštaj promene dokumenata, gradova, stanova i bankarskih računa.
Egzil kao večni fenomen, kao građu umetnosti, kao nasilnu priliku promene i razvoja, kao nostalgiju, tugu i radost zbog novih otkrića, kao društvenu nepravdu i kao gorku istinu o vama samima, egzile drugih i moj egzil, sve to sam istraživao, opisivao i iskazivao na stotinama stranica mojih dnevnika i romana. Nisam štedeo sebe ni druge, nisam prećutkivao, nisam ugađao onima na vlasti, inače ne bih bio u egzilu, nisam ogovarao ni političio, pustio sam doživljaje, misli i asocijacije da slobodno teku. Sve to je objavljeno i dostupno svakom. Jer odlasci se ne zaustavljaju, egzil sutra može pogoditi bilo koga. „Seobe traju, smrti nema.“ kaže Crnjanski. Prvi deo formule je svakako tačan.
Bio sam za nezavisnost Crne Gore prije Crnogoraca
POBJEDA: Kako vidite danas pozicije Srbije i Crne Gore, s obzirom na velike razlike posebno u spoljnoj politici i pristupanju Crne Gore NATO savezu?
STEVANOVIĆ: Kao što sam vama rekao u razgovoru za Televiziju Crne Gore, pre petnaestak godina, uz malo preterivanja, ja sam bio za nezavisnost Crne Gore pre Crnogoraca. Radi čistih računa, susedskih odnosa i bratskog razumevanja. Zabune koje su postojale i koje još postoje, a nisu samo ostaci starih ideoloških i političkih projekata, uglavnom stvaraju Crnogorci u Srbiji i Srbi u Crnoj Gori, mislim na one kojima je to zanimanje pre porekla i opredeljenja. Među osta lim ljudima ih nema, ma gde živeli, ma za šta se smatrali i ma za koga glasali. Srbija i Crna Gora su danas dve nezavisne države, nazovimo ih tako. Susedske, prijateljske i do izvesnog stupnja rođačke. Nisu dva oka u glavi, delovi istog bića. Ni jedna država i ne treba to da budu. Na političarima je da ne raspaljuju sukobe, da ne preuveličavaju nesporazume, da omoguće mirnu razmenu preko granica kojih sutra, ako se obretemo u Evropskoj uniji, neće ni biti. I to ne zato što su dobrih namera već zato što će to biti korisno svima, pa i tim istim političarima, moći će bar nešto stvarno i neporecivo da pokažu svojim glasačima.
Cijeli intervju pročitajte u današnjem izdanju Pobjede
