Iz Beča: Miloš Milačić
Jutro procijedi nekoliko oblaka nad Katedralom Svetog Stefana i nakon sparne noći umije glavni gradski trg, nazvan po istom arhiđakonu. Prava uvertira za operu koja počinje dolaskom čistača ulica. Momci u narandžastom pokupe poneku limenku, papir, opušak, stare novine ili praznu kutiju cigareta, isprazne kontejnere i tako čistu pozornicu prepuštaju „bečkim Mocartima“.
„Bečki Mocarti“ su prodavci karata za koncerte klasične muzike. I zapravo su sa Balkana. Najviše ih je sa Kosova, a ima ih iz Makedonije, Albanije, Srbije, Bugarske... Bio je jedan i iz Crne Gore. No taj se baš i nije proslavio.
Preobučeni u mocartove kostime, sa sve perikom na glavi, oni iz dana u dan pišu libreto za pomenutu operu, koja se odigrava na trgu ispred katedrale. Po nesnosnoj vrućini ili nemilosrdnoj bečkoj zimi, dok vjetar šiba u lice, a tri para rukavica ne može da zagrije promrzle prste – oni se, dakle, „rvaju“ sa turistima kao David protiv Golijata. I neće da odustanu dok ih ne bace na leđa ili pak dostojanstveno ne poginu.
Sve po potrebi
„Mocarti“ rade na procenat. Od jedne prodate karte u prosjeku zarade 15 eura. Pa to je sasvim lijepa para, reći ćete vi. Da, ali treba biti majstor i prodati kartu. Dvije. Tri. Pet. Ili stotinu i sedamnaest. Za dan, koliko je svojevremeno prodao jedan „Mocart“.
Prodavci moraju da budu dobro namazani i da posjeduju „oružani list“ kao garant volje i odlučnost da uspiju. To je glavno oružje koje nose. Razočaranje i sjetu zbog propuštenih šansi treba, čim prije, da zamaskiraju osmijehom. Jer mušterija uvijek nanjuši vašu tugu i bježi u širokom luku, kao da ste leprozni. A „mreže“ koje ste razapeli zjape prazne. Ne danima, već sedmicama.
Znanje jezika (većina tečno govori po pet – šest!) jeste važno, ali ne i presudno. Bitniji je način komunikacije i stav koji je se gradi od momenta kada ste ušli u vidokrug potencijalnog kupca, pa sve dok ne počnete da ispisujete podatake na ulaznici, a vaša mušterija (konačno!) ne posegne za novčanikom.
No, ono između, nekad se otegne u nedogled. Ako ste pravi „Mocart“ baš u tom „između“, morate da se pokažete - da budete pomalo i gospodin i bitanga i lakrdijaš i zavodnik. Sve po potrebi.
Ola, ola„Mocart, Štraus, Miki Maus!“, viče prodavac na sav glas prilazeći grupi turista. Oni počinju da se smiju na tu jeftinu rimu koja mu je, ipak, poslužila kao pasvord da otključa prvi od devet brava iza kojih leži skriveno blago. I razgovor počinje.
„Odakle ste?“, pita klon Volfganga Amadeusa.
„Iz Španije.“, kažu oni.
„O, stvarno. Ola, ola, koka kol(j)a.“, nastavlja naš junak sa trećerazrednim humorom. Turisti se ipak smiju, mada ovog puta više iz kurtoazije. Prodavac se potom uozbilji i počne da prezentuje program na tečnom španskom.
„Gospodo, pa nemojte mi reći da nijeste čuli za „Malu noćnu muziku“ ili operu „Čarobna frula“. To izvodimo večeras. A tek „Turski marš“...“, kaže i počinje da zvižduće dobro poznatu melodiju.
„Možda imate ovu melodiju na mobilnom telefonu? Muy popular. Muy popular. Zatim „Seviljski berberin“. I to specijalno za vas. Pa čuveni valceri Johana Štrausa. To ima samo ovdje. U Beču. I nigdje više. Kunem vam se. Lo j(h)uro!“
Odjavna špicaŠpanci mu govore da su bili u Pragu i slušali Mocarta i Štrausa, ali to ga ne zaustavlja.
„A ne, ne - to ne može biti ni približno isto. Ovo je pravo. Pa Mocart je rođen u Beču, zar ne? Mislim Strazburu“. Glas počinje malo da drhti.
„Mislite Salzburgu.“, ispravljaju ga.
„Da, da, pa to sam i mislio...“
I dok ide odjavna špica naš nesrećni junak gleda u leđa Špancima koja zamiču prema katedrali, a glas mu se gubi u fejd autu.
„Čekajte, čekajte, da vam kažem... Morate još da probate bečke šnicle, saher tortu... A karte za koncert, kao što ste obećali... Samo od mene... Ni od kog drugog, ni slučajno... Ako se vratite... Slučajno...“
FOTO: Tagespresse – Montage / mizehumphrey.files.wordpress.com / sr.wikipedia.org
