Komunista, pa antikomunista: Milovan Đilas je velika figura crnogorskog XX vijeka, komunista koji je postao antikomunista. Kad je došao na vlast i kad je uvidio da je u komunističkom poretku neminovno da se stvori klasa koja je iznad ostalih, pa je zbog toga (i zbog drugih razloga) komunistički egalitarizam nemoguć, Đilas je tada rekao/zaključio - "komunizam je utopija." Borislav Lalić piše:
"Đilas je svetsku slavu ponajviše zaradio na kritici komunizma, na tome da je postao prvi disident komunizma. On je prvi rekao da komunizam nije alternativa, da se urušava sam od sebe i da će povući za sobom u ponor poraza čitave generacije." (Đido prvi shvatio šta je komunizam, online Večernje novosti, 12. IX 2011)
Tu svjetsku slavu o kojoj Lalić piše Đilas je stekao knjigom "Nova klasa", a evo što se o toj knjizi kaže u jednom članku Politike:
„Novu klasu" je Oksfordski forum 1995. proglasio jednom od 100 najuticajnijih knjiga na Zapadu u drugoj polovini 20. veka. Prevedena je na više od 50 jezika i štampana u tri miliona primeraka." (Milovan Đilas zaslužuje ulicu u Beogradu, online Politika, 17. avgust 2013)
Iako je otklonom od komunizma manifestovao naknadnu pamet, Đilas je ipak pokazao veliki karakter time što se sa pozicije vlasti, suočen sa činjenicama koje je sam razmotrio, odrekao vlastite ideologije, i to vrlo rano, tridesetak godina prije ostalih istočnoevropskih komunista. Zbog toga što je tako poranio Đilas je platio visoku cijenu, Borislav Lalić u istom tekstu piše:
"Zbog tih izjava, i knjiga „Nova klasa“ i „Razgovori sa Staljinom“, Titov režim mu je sudio u više navrata, pa je u sremskomitrovačkoj robijašnici proveo punih devet godina."
Opet Đidova naknadna pamet: Sad da vidimo još jedan primjer Đilasove naknadne pameti. Isidora Sekulić, neuporedivo obrazovanija osoba od Đilasa, prva žena član SANU, 1951. godine je objavila knjigu "Njegošu knjiga duboke odanosti". Što se dešavalo povodom te knjige, piše Radovan Popović:
"Radomir - Rade Konstantinović objavio je prvi prikaz na knjigu o Njegošu, u „Politici“ (19. decembra) i da je reč o istinskoj odanosti rečenoj „jednim jezikom koji se nadovezuje na atmosferu Njegoša i koji ne izneverava opšte obeležje tradicionalne i tradicionalističke 'Srpske književne zadruge’“, dodajući da nužna kritička reč „ne može da baci senku na vanrednu sintezu analitičkog i poetskog, sintezu koja nije slučajnost u stvaranju Isidore Sekulić“. Mihailo Lalić joj šalje svoju novu knjigu, pripovetke „Prvi snijeg“, s posvetom: „Isidori Sekulić u znak zahvalnosti za lijepu knjigu o Crnoj Gori...“, misleći na knjigu o Njegošu.
U novogodišnjoj „Borbi“ (30. decembra 1951) izlazi prikaz na ovu knjigu iz pera Đuze Radovića, s puno pohvala i lijepih reči. Međutim, potom će se u ovom partijskom dnevniku oglasiti Milovan Đilas s pamfletom, u kome zamjera najprije redakciji „Borbe“ što je nekritički objavila pohvalu knjizi koja je pisana „idealistički“ i koja je „napola mističarska“. Đilas se hvalio da je članak napisao „na dušak“. Ali, on članak nije potpisao, već je izašao kao redakcijski komentar, a u stvari, to je značilo da predstoji hajka na pisca prikaza (Radovića), a i autora (Isidoru). On je lično poslao po svojoj sekretarici članak Isidori, a onda se i sam odlučio da napiše knjigu (odgovor) o Njegošu. Isidora je, po sekretarici, poručila Đilasu da je ona „pošten čovek“, ali to ga nije spriječilo da napiše „Legendu o Njegošu“ i on joj je poslao primjerak. Ako je vjerovati Jari Ribnikar, Isidora joj je rekla: „Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu... Gospodin je napisao celu knjigu da dokaže da spadam u mračnjake... Drugi deo moga rukopisa o Njegošu je za vatru...“
Tako je i uradila - gotovu knjigu spalila je!
Đilas se kasnije kajao što je bio vinovnik Isidorine drame, pokušao je da preko Žike Stojkovića dođe i lično joj se izvini, čak se i sam javio telefonom i molio da ga primi, ali mu je Isidora odgovorila: „Za vas, gospodine Đilas, nisam kod kuće...“, i spustila slušalicu." (Spalila gotovu knjigu, online Večernje novosti, 10. maj 2008)
Na jednom drugom mjestu sam čitao da je Isidora - ukoliko inspektori tajne policije dođu po nju, bila spremna da ode u suśednu sobu da se objesi.
Tako je Đilas kasno shvatio da je pogriješio, ali je ipak shvatio. Nestanak gotove druge Isidorine knjige o Njegošu i njegovom djelu, prava je katastrofa za njegošologiju, jer su Isidorina zapažanja dragocjena.
Misli se, i Đilas je to pričao, da je naslov svoje čuvene autobiografske knjige "Besudna zemlja" preuzeo iz Njegoševog stiha "rođeni smo u besudnu zemlju" (Lažni car Šćepan Mali), međutim, nije istina da je Đilas to prvo uočio kod Njegoša, Đilas je to uočio kod kod Isidore Sekulić koja je u istoj knjizi iz 1951. godine napisala:
"Treći tvrde da je Petrović, smelo i po planu, sve sam iscenirao, ne bi li moralnim strahom ispunio 'razuzdani narod' i 'besudnu zemlju', a i da bi..." (Njegošu knjiga duboke odanosti, SKZ, Beograd, 1951, str 106).
