"Bio sam u subotu u Budvi, kod prijatelja Purka. Kod druga iz vojske. Jeste, upravo kod onoga kog sam stekao »uz hroničnu upalu zgloba«, nije baš sve u pesmama izmišljeno? OK, pominje se tu nešto ovlaš i »grob«, ali ne bih na tome insistirao, to je više zbog stiha? Dovoljno je već i to što starimo, pa je sve manje prilika na koje jedan drugoga možemo pozvati? Daleko za nama su i svadbe, i krštenja, i prvi dečiji rođendani, i odbrane okasnelih diplomskih radova...
Bogu hvala, ostala nam je bar još poneka »konvencija«, ako ništa drugo?
Na poziv svog prijatelja odgovorio sam da bez razmišljanja dolazim, ali da mora imati u vidu dve vrlo važne stvari. Od kojih je jedna dobra a druga loša, dabome. Dobra stvar je da sam mnogima već dosad davao podršku na mitinzima. A loša stvar je da su svi od njih na žalost i pobedili?
I u Crnoj Gori se, dakle, život ponekad meri od izbora do izbora, pa se napokon i mala ekipa Starih Budvana okupila da preuzme sudbinu svog grada pod svoje, kako im već glasi jedan od slogana?
I to se okupila Prava Ekipa. Jedna takoreći »best of« selekcija, pokazaće se?
No, pošavši na put, to još nikako nisam mogao znati? Sve što jednom rukom vuče na politiku, mene drugom rukom gura od sebe? Purko mi reče da je namerio da bude gradonačelnik Budve, pa se našalih da mu onda sigurno trebam za Savetnika, jer jedino sam još za Tako Nešto u ovim godinama? Jadni smo ti mi, rekoh, ako tom skupu ja treba da dajem međunarodni karakter?
Ali ne znate vi Dragana Ivančevića. Ne treba njemu nikakav savetnik, i to je jedan od glavnih razloga što je uspeo u životu. A nije šala sve odluke donositi sam? Upravo od političara, od doduše lokalnih, i od doduše bivših, naučio sam jednu veoma bitnu lekciju: Od loše odluke gora je jedino ona odluka koju ne doneseš?
Purko je odluku o pokretu »Volim Budvu« doneo iz nekih svojih razloga, i kako smo se vozili od Bečića ka Starom Gradu, sve je manje tih razloga morao da mi navodi? Na nekim mestima koja odavno znam, priroda se jedva probijala kroz beton, kao stručak runolista kroz granitno stenje? Godinama se nisam »spuštao dolje«, ali nije mi padalo na pamet da od toga pravim slučaj? To, što Budva poslednjih godina nije po mojoj volji, nikako ne znači da nije po volji i drugim »turistima«, mislio sam? Ali, to što sad već nije po volji ni rođenim Budvanima, ipak malo menja na stvari?
Putujem i dalje po Jugoslaviji, samo što sad za promenu tu i tamo pokažem pasoš? Sretnem poneku facu sa pukovske smotre, malo ih je iz »julske osamdesete« koji ne kukaju, ne dave pričom o propaloj firmi (ili o kreditu u »švajcarcima«?), obično obore pogled, smišljaju kako da pozajme koju kintu, većinom su luzeri, alkosi, s klincima rasejanim po inostranstvu, poraženi, razočarani, razvedeni...
Vojnik Ivančević nije dogurao čak ni do čina razvodnika, ali je zato život proveo đeneralski. Za svaki slučaj, ni tu nije postao razvodnik, nego je ostvario sretan brak, uz troje zlatnih klinaca (pa sad i uz unuke, već?), uspevajući da ostane dosledan i potvrđen u svemu čega se dohvati. Zbog svega toga, Ovaj Nesuđeni Savetnik naumio je da posavetuje svog starog druga da se ipak mane te gradonačelničke rabote, iako su me pomalo pokolebali razni likovi koji su nas na putu od Kapetanije zaustavili bezbroj puta, pozdravljajući ga kao da je tog dana u pitanju završna, a ne prva konvencija u nizu? Gledajući kako se sa svima upušta u razgovor istom energijom (koja lenštinama sa strane ponekad liči na svađu?), setio sam se dobrog vremena kad je direktorovao »Morskim Dobrom«, i one prodavačice kuvanih kukuruza sa plaže, koja me je tih dana saletala molbama da »onoga svoga kuma Purka nekako ubijedim da je pušti da prodaje bar na Maestral, jer taj ti neće dati dozvolu ni rođenoj sestri!«, pa, već nadomak Citadele, pomislih kako bi bilo zgodno da možda baš to ispričam ako me pozovu da govorim, jer pomenuta anegdota ima veze sa poštenjem, a samim tim nema veze sa politikom, pa se i neću puno brukati?
Ali, eto...
U samo par rečenica pomenuo sam politiku već treći put, a čitave te večeri u Budvi, na trgu između dve simbolično sučeljene crkve, nije pomenuta ni jednom? Čudan to beše skup, optimističan, pozitivan, bez drvlja po Nekim Tamo Drugima, bez pretnji hapšenjem, i bez mahanja fotokopiranim dokumentima iz kojih se nedvosmisleno vidi da su za sve krivi Oni Prethodni, zna se već, lopovi, kriminalci i strani plaćenici...
I, kako je koji govornik silazio sa scene, tako me je ostavljao bez još jedne rečenice koju sam nameravao da izgovorim kad dođe red na mene? Ispostavilo se da i nije bilo neke potrebe da im sa šesto kilometara udaljenosti dolazi neko sa pričom o tome kako Purko voli svoj grad, i da im prepričava ukus vode sa Brajića, čednost Drobnog Pijeska, i dah vetra u šipražju Čelobrda?
Ne znate vi Dragana Ivančevića, kao što rekoh, ali u ovom trenutku to nije najvažnije. Bitno je da ga oni znaju? Svi ti vedri, bistrooki, talentovani ljudi, koji su i dali smisao čitavom okupljanju...
Odlazio sam u Pržno godinama, i upoznao puno sveta, uvek smatrajući da su svi Budvani jedno? Izdaleka, čitajući naslove i prateći vesti, stekao sam utisak da u poslednje vreme baš i nisu, ali sad, iz blizine, sa tih pedesetak centimetara, koliko je izdignuta bina, zakleo bih se da ipak jesu?
Rekoh da im čak pomalo i zavidim što su te večeri Budvani...
Krenuo sam da pričam i ponešto o tome da su sad u sosu, jer u svojoj kampanji ne treba da obećavaju šta će sve izgraditi, nego šta će sve srušiti, ali tu su me večernja zvona srećom utišala, upozoravajući me da nije pristojno da se dalje mešam? Stopila su se u jedno, i nisam ni pokušavao da razaberem sa koje crkve bi koje moglo dopirati? Dobro pamtim kako su, u svoje vreme, ta zvona označavala kraj mojih tradicionalnih ponoćnih koncerata na »Budvanskom Ljetu«, i još onda sam shvatio da su te dve crkve možda i pomalo različite, ali su im zato zvona definitivno iskovana u istoj kovačnici...
Što možda konačno, i spasonosno, navodi i na poentu pod ovim redovima?
Ostalo je, naime, puno toga što u subotu nisam rekao, a naumio sam. Ali nije strašno...
Ispričaću sve to između pesama, na zidinama Citadele, prvom sledećom prilikom...
A već je drugi dan kako mi se čini da tačno znam znam i kad to?
Đorđe Balašević"
