"Ako bi došlo do produžene politicke nestabilnosti i nemogućnosti da se problemi rješavaju na izborima, to bi moglo da utiče na ocjenu kreditnog rizika zemlje i to bi stvorilo probleme finansiranju javnog duga. U načelu, valja praviti razliku između pozajmica iz kojih se finansira tekuća potrošnja i onih kojim se finansiraju kapitalna ulaganja. Ova druga, ako su dobro odabrana, bi trebalo da utiču na povećanje proizvodnje, iz čega bi trebalo da se pokriju troškovi ulaganja. Takođe, ako dođe do ubrzanja privrednog rasta, to bi trebalo da utiče pozitivno na kreditore. U toj situaciji ne bi trebalo da se povećavaju kamate bez obzira na to što je javni dug uvećan. U osnovi isto važi i za dugove zemalja članica Evropske monetarne unije, s tim što one imaju veće mogućnosti zaduživanja i za finansiranje tekuće potrošnje jer Evropska centralna banka može da održava niske kamatne stope. Sve u svemu, tekuću bi potrošnju trebalo, srednjoročno posmatrano, finansirati iz poreza, a investicionu iz neposrednih ulaganja ili zaduživanjem", kazao je Gligorov.
Istakao je da je korisna rasprava o tome koji su projekti isplativi, kojim bi redom trebalo da se realizuju i koji je najbolji način finansiranja.
"Prije svega važno je hoće li se povećane kamatne obaveze pokriti povećanim rastom nacionalnog dohotka. Ako hoće, tada se pitanje održivosti ne postavlja nezavisno od visine javnog duga. Visina javnog duga je značajna ukoliko se ne očekuje brži privredni rast- ne nužno odmah, već u nekom doglednom vremenu. Ukoliko taj rizik postoji, tada bi trebalo planirati uštede na tekućim rashodima kako bi eventualni problemi sa servisiranjem obaveza bili smanjeni. To onda podrazumijeva sve one reforme javnih finansija koje obično MMF i EU predlažu", naveo je Gligorov.
