To ne važi samo za Grčku već za celu Evropu, a posebno centralnu banku koja će uskoro morati da odluči za koga ona zapravo radi.
U osnovi, trenutno stanje se može opisati sledećim dijalogom:
Nemačka Grčkoj: Baš vam je dobar taj bankarski sistem. Bilo bi šteta da propadne.
Grčka Nemačkoj: Stvarno? Ni mi ne bismo voleli da propadne vaša fina, slatka Evropska unija.
Ili, ako želite zvaničniju verziju: Nemačka zahteva da Grčka nastavi sa pokušajima da otplati dugove nastavljajući politiku štednje. Ako Grčka to odbije, implicirana pretnja je prekid pomoći centralne banke grčkim bankama, na šta je ličio poslednji potez centralne banke. To bi razorilo već opustošenu grčku ekonomiju.
Finansijsko izolovanje Grčke bilo bi opasno ne samo za evropsku ekonomiju, nego i za sâm evropski projekat, taj šezdesetogodišnji napor da se kroz zajednički napredak grade mir i demokratija. Kolaps grčkih banaka verovatno bi doveo do grčkog napuštanja evra i uspostavljanja domaće valute – a investitorima bi bilo dovoljno napuštanje evra od samo jedne zemlje da zaključe da je koncept velike evropske valute postao reverzibilan.
Osim toga, haos u Grčkoj bi dodatno ojačao mračne političke snage, koje i za vreme ove druge evropske velike depresije imaju sve veći uticaj. Nakon napetog sastanka sa svojim nemačkim kolegom, novi ministar finansija Grčke nije oklevao da zaigra na kartu iz 30-ih godina prošlog veka. „Nacizam u Grčkoj pokazuje svoje ružno lice“, rekao je misleći na Zlatnu zoru, ne-baš-neonacističku stranku koja je treća partija po veličini u zemlji.
Svedoci smo opasne konfrontacije. Ovde nije u pitanju uobičajena diplomatija, već igra nerava – dva kamiona natovarena eksplozivom na uskom planinskom putu jure jedan ka drugome i nijedan neće da odstupi. I sve to se dešava u Evropskoj uniji, koja bi trebalo da bude – i do sada je zaista i bila – institucija koja promoviše produktivnu saradnju.
Kako je Evropa dogurala dovde? I kako će se stvari razvijati dalje?
Kao i mnoge druge krize, i nova grčka kriza potiče od političkog podilaženja. Takve stvari se dešavaju kad političari glasačima govore ono što oni žele da čuju, kada obećavaju stvari koje ne mogu da ispune, a zatim u sudaru s realnošću donose teške odluke za koje su se nadali da će biti izbegnute.
Ovde naravno mislim na Angelu Merkel i njene saradnike.
Istina je da je Grčka upala u nevolje zbog neodgovornog zaduživanja (iako njega ne bi bilo bez neodgovornog pozajmljivanja). Grčka je za svoju neodgovornost platila strašnu cenu. Ali koliko još plaćanja Grčka može da podnese? Ona ne može da vrati svoje dugove. To je jasno svakome ko je seo i pogledao brojke.
Ali nemački političari svojim biračima nikada nisu objasnili ovu računicu. Umesto toga su išli lakšim putem: moralisali su o neodgovornosti dužnika, o tome da svaki dug mora da se vrati, potezali stereotip o lenjim južnjacima. A kada je grčko biračko telo konačno pokazalo da mu je svega dosta, nemački zvaničnici su prosto nastavili da ponavljaju stare mantre.
Možda Nemačka zamišlja da može da ponovi scenario iz 2010, kada je centralna banka prisilila Irsku da prihvati program štednje, pod pretnjom izolacije njenog bankarskog sistema. Malo je verovatno da će to delovati na grčku vladu, koja je videla kakvu štetu su napravile mere štednje i koja je izabrana zbog obećanja da će tu štetu sanirati.
Ipak, još uvek ima nade da će Evropska centralna banka odbiti da se uključi u igru.
Ona je izdala saopštenje koje je zvučalo kao ozbiljna kazna za Grčku, ali nije bilo tako jer je ostavljen otvoren važan kanal podrške grčkim bankama (takozvana Hitna pomoć za likvidnost – ne pitajte šta to znači). Tako da je to saopštenje bilo više upozorenje, i to ne samo Grčkoj, nego i Nemačkoj.
A šta ako se Nemačka ne trgne? Nadam se da će onda centralna banka zauzeti čvrst stav i objaviti da je njena prava uloga da bude čuvar evropske ekonomije i njenih demokratskih institucija – a ne nemački uterivač dugova. Kažem vam, bliži se trenutak istine.
The New York Times, 06.02.2015.
Preveo Zoran Trklja
Peščanik.net
