Mi, Srbi, ne bismo bili Srbi kada apsolutno svim stvarima - pa i onima koje nisu samo naše, nego opšteljudske - ne bismo udarili pečat naše „posebnosti“. Tu, da kažemo, ni pravoslavlje nije izuzetak.
Izgleda da nam je i ono bilo isuviše univerzalno, isuviše, božemeprosti, globalističko, pa smo uvodeći ostatku pravoslavne vaseljene nepoznate običaje - krsne slave i paljenje badnjaka - i pravoslavlje posrbili i prilagodili ga našoj potrebi da trivijalno - kako to kaže Smajlovićka - celofaniramo uzvišenim. Da neko ne bi, daleko bilo, pomislio da sam zabrazdio u fundamentalizam, naglašavam da protiv slava i badnjaka - uprkos njegovim paganskim korenima - nemam ništa protiv. Ukorenilo se to, pa neka traje. Nikakva korist, ali nikakva ni šteta.
Ali imam neka zakeranja protiv javnih loženja badnjaka, a vidim iz intervjua koji je dao „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“, da ih nenavidi i mitropolit zagrebačko-ljubljanski, Porfirije. Jedna je stvar kada badnjak u toplini svog doma naloži srpski domaćin (sve bogougodno klikćući - koliko varnica, toliko parica) sasvim je, pak, druga stvar kada se u crkvenim portama nalože gigantske lomače i kada se tik uz lomaču pristave kazani u kojima se kuva rakiještina. Šta ja imam protiv vruće rakije? Svašta! Mislim da je vruća rakija - onako, prividno pitka - jedno od najodvratnijih alkoholnih pića, ali ovde nije reč o ukusima, već o poigravanju sa smislom hrišćanskih praznika. Govorili smo već o tome. Za razliku od svetovnih praznika - tokom kojih se po pravilu šenluči, loče, peva, a sve češće i puca - hrišćanski praznici su - bar su to nekada bili - dani posvećeni miru i samopreispitivanju.
Godinama ja već tvrdim, a mnogi se (i u crkvi i van crkve) onoliko ibrete, da je crkvi - uprkos opstrukcijama tadašnjih vlasti - ili možda upravo zahvaljujući njima - u duhovnom smislu mnogo bolje išlo u ateističkom SFRJotu nego u laičko-pseudopravoslavnoj džamahiriju u koju se izmetnula novoosamostaljena Srbija. A zašto je tome tako bilo? Zato, čestnejše čorbadžije, što hrišćanske crkve - ako hoće da budu hrišćanske - i treba da budu pod pritiskom i treba da budu izložene izvesnom stepenu progona.
Dobro de, progoni su stvar prošlosti i dobro je što je tako, ali bi crkva, bar uoči velikih praznika, mogla da napravi kritičku distancu prema populizmu i svetovnoj sabornosti, a naročito bi bilo dobro kada bi njenih arhijereji prestali da šire nauk hrišćanske vere sa stranica komunističkih novinčina. A ponajbolje bi postupila da paljenje logorskih vatri prepusti izviđačima, a da se sama pozabavi obnavljanjem gradiva. I ponovnim prelistavanjem svoje istorije.
(Danas)
