U relativno izmijenjenom sastavu, a sa dirigentom Grigorijem Kraskom, Crnogorski simfonijski orkestar predstavio se sinoć podgoričkoj publici, izvođenjem tri djela različitih epoha, uz izuzetnog flautistu Ljubišu Jovanovića kao solistu. Uz najavljeni repertoar koji su činila djela Ludviga van Betovena (Simfonija broj 1 u C-duru, opus 21), Karla Nilsena (Koncert za flautu i orkestar) i Riharda Štrausa (Simfonijska poema Don Žuan, opus 20), nacionalni ansambl je publici na bis podario i Mađarski marš iz Prokletstva Fausta Hektora Berlioza.
- Imali smo zadovoljstvo da sa nama večeras bude Ljubiša Jovanović koji je svirao Nilsenov koncert. Za mene je to djelo potpuno novo i zaista se radi o krajnje delikatnoj muzici. Mislim da su to djelo i, na druga dva kraja, Betoven i Štraus, pokazali da je orkestar u stanju da u jednoj noći svira tri stilski potpuno različite kompozicije. I, zaista, svi iz menadžmenta dugujemo veliku zahvalnost Grigoriju Krasku, jer je napredak orkestra koji je vidan u posljednje vrijeme, uz sve druge, uglavnom njegovo djelo – istakao je Mirković za Portal Analitika.
I maestro Grigorij Krasko, u jednoj od rijetkih izjava za medije, izrazio je zadovoljstvo početkom sezone. On je podsjetio da će okosnicu ovogodišnjeg repertoara činiti djela Betovena, prvenstveno osam simfonija, i dodaje:- Izvodićemo i mnoga druga djela. Orkestar napreduje, izgrađuje se korak po korak. Mislim da će to biti veoma zanimljivo i veoma dobro za „zdravlje“ orkestra. Po mom mišljenju, ova sezona biće najbolja škola za orekestar.
Dugogodišnji pedagog Ljubiša Jovanović, profesor na Muzičkoj akademiji na Cetinju, kod koga su u Crnoj Gori stasavali brojni nagrađivani flautisti, nakon skoro tri godine se predstavio podgoričkoj publici kao solista. Njegovo izuzetno izvođenje veoma zahtjevnog savremenog komada, podsjetilo nas je i koliki je njegov izvođački dar. Uvijek samokritičan, Jovanović je nakon koncerta izrazio veliko zadovoljstvo. Kako nam je kazao, srećan je jer je riječ o jednom od najtežih koncerata koji postoje za flautu i „uvijek je novi izazov“.
- Veliki je izazov da se svira Nilsenov koncert koji je u svim parametrima – tehnički, muzički, umetnički – vrlo složen i za solistu i za orkestar. U orkestru gotovo svi instrumenti imaju sola: od viole, klarineta, trombona, fagota, horni... svi sviraju solo i veoma sam srećan što smo na ovaj način prezentovali koncert, zbog toga što je to muzika koja je bliska nama. Bez obzira što je to delo nastalo u XX veku, po svojoj lirici, po idejama ono lako nalazi put do slušalaca. To se i ovog puta potvrdilo.
Jovanović ima samo riječi za saradnju sa orkestrom i cijelim MCCG, jer mnoge od njih već dugo i veoma dobro poznaje.
- Četiri dana rada, proba koje su bile - ne naporne, nego kreativne, za što dugujem svakako zahvalnost maestru Krasku, ali i svakom muzičaru ponaosob. Moram da kažem ono što muzičari znaju u zajedničkom sviranju, a to je da zaista volim muziku i muzičare – posebno te ljude koji su mi bliski, koje poznajem dugo. Bukvalno su i oni bili svesni da je svaki ton koji sam svirao sa njima bio obojen tim skupnim sviranjem, nastupom i idejama – precizira naš sagovornik.
O narednim koncertima još ne može da govori, jer, kako kaže, postoje problemi organizacione prirode, nevezani za orkestar i samu saradnju, koje bi u međuvremenu trebalo prevazići.
- Ja sam uvek tu za Crnu Goru, i Crna Gora je deo mog života već 18 godina. To je neraskidivi deo mog bića. Volim sve što se dešava ovde, podržavam i nadam se da ćemo se uskoro ponovo videti.
Na kraju ističe očigledan napredak orkestra, sa kojim je prije par godina izvodio Mocarta.
- Tradicija i kvalitet se vrlo teško, vrlo sporo grade. Mislim da su svi muzičari - a i ja sa strane - u iščekivanju relizacije te koncertne dvorane koja se radi. Baš sam danas bio tamo, obišao sam sve, celo gradilište. I to sve izgleda jako lepo. Strahovito je važno što je u teškim vremenima država odlučila da ovo uradi, što je sjajno. Ne zaboravimo da jedan Beograd nije nikada sagradio koncertnu dvoranu. Dakle, to je velika stvar koju ljudi znaju da cene i mislim da jedva čekaju da tamo pređu. To je prirodan tok, novi motiv koji gradi i sami ansambl, koji je sve puniji, sve bolji. Želim svima da istraju na tom putu gde treba puno strpljenja, jer živimo u državama gde mentalitet nije posebno naklonjen kulturi tog tipa i moramo se izboriti za mesto umetničke muzike na životnoj sceni – zaključuje Jovanović.
K.J.
Foto: MCCG/Duško Miljanić
