SRBLJANOVIĆ: „Verujem u plemenitost Principovog jugoslovenstva”

-Atentat je ono što me opseda još od ubistva Zorana Đinđića, od 12. marta 2003. godine – objašnjava Biljana Srbljanović. „Generalno, atentat mi je interesantan ne samo kao akt političke borbe, nego i u smislu etičkih posledica koje taj čin proizvodi na celokupno društvo“, ističe Srbljanović i napominje da su je, dok je radila pozorišni komad, posebno zanimale ideje koje su vodile Principa, Čubrilovića i ostale „mladobosance“.

- Ti mladići su me pre svega zanimali kao ljudi, kao mlada, nežna ljudska bića; hrabri ili manje hrabri, promišljeni ili ludi; kao odvažni momci koji žive neke svoje životiće i koje žulja njihova zemlja, stvarnost koja ih okružuje; koji ne znaju šta bi i kako bi to izveli, ali znaju da to što sada žive nikako ne može biti sve; koji osećaju neku unutrašnju potrebu za velikim, pa makar i glupim gestom; koji imaju paničnu hrabrost i kojima se ruka trese i suza teče pri pomisli na ubistvo; a koji su ipak spremni na smrt. Zanimali su me ti mladi momci - i poneka devojka - u kojima sam videla sebe...

DANI: Sebe ste vidjeli u Mladoj Bosni?

SRBLJANOVIĆ: Jesam. U njima sam prepoznala i neke svoje političke ideje.

DANI: Koje?

SRBLJANOVIĆ: Pre svega onu o kulturnom ujedinjenju Jugoslovena koje je, po mom mišljenju, i dalje nesumnjivo najsvetlija tačka naše savremene istorije. Pored toga, u Mladoj Bosni sam prepoznala i svoju sumanutu potrebu da menjam svet, da, po cenu da je celu raskomadam, iz cipele vadim kamen koji me žulja; prepoznala sam i ličnu impulsivnost i stalnu zapitanost: mislim li dobro ili se strahovito varam; šta je ovo što upravo činim...

DANI: Vidjela sam da insistirate na jugoslovenstvu Mladobosanaca...

SRBLJANOVIĆ: Evo, reći ću vam: na pitanje sudije Pfefera da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti i svojoj osnovnoj političkoj teznji, Gavrilo Princip odgovora: „Ja sam nacionalista Jugoslaven. Moja je težnja ujediniti sve Jugoslavene u kojoj bilo državnoj formi i osloboditi ih od Austrije." Princip je tvrdio da je Srbo-Hrvat i da govori hrvatsko-srpski; na pitanja o veroispovesti, uglavnom se cinično smejao. I ostali zaverenici su imali gotovo identične stavove... Onom divnom lekaru Pappenheimu, umirući Gavrilo je rekao da ni kao dete nije verovao u boga. Najzad, ne zaboravite da su tokom sudjenja optuženici iz sprdnje tražili da se "taj bog na kojeg se svi toliko pozivaju" pozove kao očevidac, da kaže šta se stvarno dogodilo u atentatu. Hoću da kažem da je sve ono sto je Gavrilo Princip govorio o nacionalnom osećanju, o kulturnoj pripadnosti, o potrebi za oslobođenjem malog čoveka i odbacivanju jarma pre svega ekonomske eksploatacije zapravo u srži mladobosanske ideje.

DANI: Zbog čega onda pojedini istoričari – na svim stranama - toliko insistiraju na Principovom srpstvu?

SRBLJANOVIĆ: Velikosrpski nacionalsti uporno pokušavaju da prisvoje ideju Mlade Bosne; istovremeno, bosanski i hrvatski nacionalisti se, ukidajući joj istorijski značaj, trude da tu velikosrpsku laž i potvrde. Tako su se na istom poslu ujedinjini našli i osnivači Srpske demokratske stranke - koji, devedesetih, pevaju Principu “ubici” - kao i oni koji su pohitali da mu prvih dana rata izvale stope u asfaltu pred Latinskom ćuprijom i da mu, kao Srbinu, zametnu svaki trag. Na kraju, ispade na Principa u Sarajevu nikada nije ni bilo…

Lično, kažem, čvrsto verujem u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva.

DANI: Kakvo je ono?

SRBLJANOVIĆ: Osvešćeno! Do tog su jugoslovenstva Mladobosanci došli emancipacijom, razmišljanjem, susretima sa drugojačijim od sebe. Kada, recimo, Princip u čudu beleži da se združio s Ivom Kranjčevićem - koji je, za razliku od njega, Hrvat i katolik - da njih dvojica imaju identične poglede na svet, da se istom raduju i za istim tuguju, jedini iskreni i pošteno izgovoreni zakljucak Gavrila Principa je: "Počinjem da mrzim šovene". A ta ideja je revolucionarna! I za ono, a bogami i za ovo vreme.

Inače, Gavrilo Princio u mojoj drami nije ni terorista ni junak; on je pre svega žrtva.

DANI: Čija?

SRBLJANOVIĆ: Suludog kosovskog mita, te viševekovne ode ubistvu kao vrhunskom herojskom činu i jedinom ispravnom sredstvu političke borbe. Sarajevski atentat je - kaže i Vladimir Dedijer - nemoguće razumeti ako ne razumete suštinu kosovskog mita: glorifikaciju ubistva Murata od strane Miloša Obilića. Koje je, uzgred, klasičan atentat. Po mom mišljnju, kosovski mit nije samo posveta hrabrosti jedne inferiorne vojske koja je u direktan sukob sa jačim ušla zbog ideala odbrane sopstvene religije; on je pre svega veličanje moralno sumnjivog čina koji se ustvari odigrao nakon zavrsene bitke, kada je Obilić, kao pripadnik poražene vojske, na prevaru ušao u generalštab suprotstavljene strane i u činu klasičnog atentata likvidirao njihovog vođu. Obilić, dakle, nije ubio Murata u bici, u jurišu jednog vojnika na drugog; likvidirao ga je u atentatu, što će, u predstojećim godinama i vekovima, biti uzdignuto na nivo najsvetijeg herojstva. Tumači se nikako ne slažu oko samog trenutka Obilićevog napada, što govori o tome  koliko je neprijatna činjenica da je bitka već bila okončana kada se atentat dogodio. A sama teza da je atentat izvršen na početku bitke, naravno, nema istorijsku, a ni potporu ratničke logike.