Vijuga put između stabala koja gaji planina Bjelasica, slikovita i tajnovita. Sve izgleda kao da nikada niko nijedno stablo nije ni dotakao. Da je oduvek - tako. I usred šume ukaže se jezero. Morate svoje vozilo parkirati i obilaziti ga peške ili čamcem. Najbolje kombinovano. Registracije automobila govore da ćete se sresti sa Česima, Rusima, Francuzima, Mađarima, Nemcima...
I, zaista, pešačka staza kraj samog jezera, dovoljno je uska za srdačna mimoilaženja sa onima koji dele slična zadovoljstva. Pogled se gore gubi u krošnjama bukve, bresta, hrasta i jele, među kojima su i stabla stara, kažu, i preko 500 godina. Ogledaju se, uobražena i puna sebe, u zelenoj vodi jezera. Ako i padnu, onemoćala i vremešna, ostaće tako dok se ne sjedine sa travkama i mahovinom. I ljubičastim i žutim cvetovima.
Duž staze su uređena mesta za piknik i klupe za odmor. Upornost će vas dovesti do jedinstvenih prizora ne samo na ovim prostorima. Uz malo mašte, eto vas kao u pričama iz prašume. Možda se u vama probudi Alisa iz Zemlje čudesa. Možete se komotno sakriti ispod ogromnih listova lopuha. Sve je tu veliko i divlje i uz anarhiju mirisa kao da prisustvujete nesputanom govoru prirode. A onda u malom čunu valja zaploviti jezerom. Zbog fascinirajuće smaragdne boje, tišine i autohtone pastrmke koja beži u tamu jezera, stidljivo skrivajući pege od pogleda. Povetarac klizi niz lice, vrat i ramena, blag kao dodir svile, ne dajući vrelini sunca da opeče.Samo se nazreti može lepota visoke Bjelasice koja krije jelene i srne ali i medvede i vukove i nekoliko desetina vrsta ptica, koje s vremena na vreme svojim glasom ili lepetom krila naruše čudesni mir. Ovde možda otkrijete pravi smisao i istinsko značenje pojmova - drevni ili iskonski.
Biogradska gora je zaštićena još 1878. godine kada je postala zabran knjaza Nikole, koji je posed dobio na poklon. Danas je jedna od poslednje tri prašume u Evropi. Usred te prašume, Biogradsko jezero, najveće crnogorsko planinsko jezero i najprivlačnije među ledničkim jezerima. Zadivljen prizorom, vele da je neki slikar rekao kako je sve to teško izraziti jer ono što se ukazuje nije „ni pejzaž, ni emocija“.
A ipak, biće da je pejzaž slikan emocijama ili emocija probuđena pejzažem. Svejedno. Iznenadiće vas prisnost i umiljatost brojnih leptira koji su svuda oko vas, u najrazdraganijim bojama i doživljaj je sličan onom koji budi pogled na poljsko cveće... Među stablima, ače se hrabri kupači, skrivaju se ljubavnici, goste se porodice. Ništa i niko ne remeti harmoniju vode i drveća, drveća i ptica, ptica i leptira..Sve deluje tako mistično da se čini da bi onaj ko se usudi da razbije čaroliju, bio osuđen da zauvek tumara prašumom... (Ako sve deluje previše poetski, dovoljno slikovita je i egzaktnost. Naime, u okviru Beogradske gore nalazi se skoro četvrtina endemskih vrsta svih biljaka koje žive na prostoru Balkana.
Ovaj rezervat prirode je kandidat za Svetsku prirodnu baštinu i Međunarodni ekološki program). I dok se mali čun približava drvenom pristaništu, imate dilemu. Da li svoj boravak produžiti do vremena kada blistavi dan nad jezerom zameni zvezdana noć. I osluškivati šumove noći koji izoštravaju sva čula... Možda da bi se oživela legenda koja kaže da se oko jezera od davnina okupljaju vile kako bi na mesečini plesale, a kad plešu, one zavode i ćudljive, na svašta navode... Svejedno. Najhrabriji su danas oni koji su spremni da se suoče. Sa lepotom prirode.
(Autor: Indira Hadžagić-Duraković, Danas, prenijeto sa B92)
