Грчка је била међу првим земљама и једина земља југоисточне Европе која је признала Књажевину Црну Гору, 1881. године, пославши службеног представника на Цетиње Александра Логотхетиса. Званично га је примио црногорски књаз Никола I Петровић Његош у јануару 1881. године, са свим протоколарним и церемонијалним функцијама додијељеним представницима великих сила, што је забиљежено у "Гласу Црногорца", службеном гласилу црногорске Владе, 10. јануара 1881. године.
Грчки краљ је изасланика именовао за свог политичког агента и конзула на Цетињу. Док је формално имао титулу генералног конзула, Логотхетис је обављао политичке дужности дипломатског карактера и тако уживао статус дипломатског представника. На Цетињу је боравио од 1881. до 1883. године, када је затворен Генерални конзулат.
Од 1883. до 1885. Псилас је био стални министар Грчке на Цетињу. Но, књаз Никола инсистирао је да се генерални конзулат поново отвори, те је у ту сврху послао службени захтјев грчком краљевском двору. Логотхетис се на Цетиње вратио као генерални конзул 1896, и од 1901-1902. Унапријеђен је у положај дипломатског агента Грчке на Цетињу.
Услиједила су још два грчка дипломатска агента, све док Црна Гора није постала краљевина 1910. године. Еугениос Еугенидис био је тај који је у 1909-1913. години преузео функцију резидентног министра Грчке у Црној Гори, након чега је постао опуномоћени министар. Средином јануара 1916, када је Црна Гора пала под Аустро-Угарску током Првог свјетског рата, напустио је Цетиње. Према неким изворима, био је опуномоћеник Грчке именован Судом и Владом Црне Горе у егзилу, од 1917. до 1921. Познато је да се краљ Никола неколико пута састао с Еугенидисом и водио разговоре сa њим док је био у егзилу.
У годинама које су услиједиле Грчка је била стално присутна у Генералном конзулату у Подгорици, а 2006. године, када је Црна Гора обновила независност, ниво представништва подигнут је на ниво амбасаде, на челу с изванредним и опуномоћеним амбасадором.
Амбасадор Панагиотис Партсос
Наведено је историјски запис о службеној присутности Грчке у Црној Гори. Међутим, дефинитивно постоји и друга перспектива, она која је дубоко укоријењена у историји. Котор се, на примјер, први пут спомиње у римском добу (168. Пр. Хр.) као Акрувије. Међутим, његов тренутни назив произлази из ријечи "Dekathera", од грчке ријечи " Deka + Thira", што значи десет врата, вјеројатно од броја врата у утврдама. Овај лијепи град био је дио византијске Далмације.
Што се тиче другог црногорског бисера на мору, Будве, основао га је Кадмо, први краљ Тебе (средишња Грчка), који је протјеран и ондје је пронашао уточиште заједно са супругом Хармонијом. Насеље је било познато као "Emporium", привлачећи колонизаторе из Грчке у 4. вијеку прије Христа, који ће се касније звати "Bouthoe", а касније и Будва. Био је дио Римског Царства, а затим Византије, све док се Словени нису почели насељавати тамо, мијешајући се с домаћим Римљанима у 8. вијеку.
Та прича, међутим, била би непотпуна, без преокрета наслова и гледања на Црну Гору у Грчкој. За то морамо ићи у новије историјски доба и окренути се на Васа Брајовића, сина бјелопавлићког краја. Брајовић је завршио поморску школу у Херцег Новом и отишао у Грчку како би учествовао у грчком рату за независност против Османског царства. Предводио је силу од 120 Црногораца и Грка, а придружио се револуцији од почетка.
У Грчкој познатији као Васос Мавровоуниотис (Васо Црногорац), Брајовић и његови Црногорци одликовали су се храброшћу у борбама против Турака. Крајем 1824. године постављен је за генерала, предводећи знатну силу од 1500 људи. Успостављањем независности 1830. године, Брајовић постаје члан тајног вијећа и ађутант краља Грчке. Умро је 1847. године, грчки народ га је обожавао због учествовања у рату за независност. Имао је водећу улогу у 36 битака, а претрпио је многе озљеде, укључујући и продорну рану у прсима. 1826. оженио се Хеленом Пангалос из познате породице Пангалос. Двоје њихове дјеце, Алеxандрос и Тимолеон, постали су оба генерали у грчкој војсци.
У Националном музеју у Атини приказан је бодеж, који је припадао Брајовићу/ Мавровоуниотису. На десној страни његове оштрице налази се натпис "Војевао свете битке за свога пријатеља Грчку, Васо Мавровоуниотис". Његова биста налази се у центру Подгорице.
Црногорци и Грци дијелили су и друге врло важне борбе као пријатељи, на истој страни, с заједничким циљем. Прво, у балканском рату 1912, који је донио независност од Османског царства цијелој југоисточној Еуропи, и друго, у отпору против фашизма током Другог свјетског рата. Оба народа воле слободу, спремни са драгошћу да се жртвују како би је имали.
Након независности Црне Горе 2006. године, Грчка је упорно и упорно подржавала улазак Црне Горе у НАТО и Еуропску унију. Прво је постигнуто у 2017. години, а друго није далеко, јер Црна Гора предводи на путу ка ЕУ међу земљама региона.
Наша је будућност заједничка, као што је била и наша прошлост. Стајали смо заједно и заједно ћемо стајати.
