Међу црногорским интелектуалцима који су од краја 60-их година XX вијека дали посебан допринос конституисању савремене књижевне, језичке и културне монтенегристике посебно мјесто припада Радоју Радојевићу. Ријеч је о аутору који се снагом неупитних научних аргумената супротставио укоријењеној хегемонијској концепцији негирања црногорске националне самобитности и басташно стао у одбрану темељних вриједности црногорскога идентитета, својим дискусијама, огледима, освртима, полемичким текстовима и студијама ударајући темеље критичкога проучавања црногорске историје, књижевности, језика и културе.
Радојевић је рођен у Мокром код Шавника 14. фебруара 1922. године. Основну школу завршио је у Шавнику. Био је учесник НОР-а. Након ослобођења радио је у Министарству културе Србије, Трговинској комори и Институту за испитивање лековитог биља у Београду. Писао је прозу, осврте, приказе, полемичке чланке и књижевноисторијске и културолошке огледе и студије. Године 1969. настанио се у ондашњем Титограду. Нестао је на Великој плажи крај Улциња 6. маја 1978. године.
Радојевићеви полемички осврти у другој половини 60-их година XX вијека, а особито иступ на скупу „Црногорска култура и путеви њенога развоја“ 1968. године у ондашњем Титограду, означили су прекретницу у приступу проучавању црногорске културе и идентитета. На томе је скупу Радојевић у дискусији изнио основне премисе црногорске критичке хуманистике: Категорички одбијам, не само овдје него било гдје, да расправљам о томе да ли постоји црногорска нација и национална култура. Сматрам да то ни у ком случају не може бити ни предмет расправе на овоме скупу. Исто тако одбацујем, као ненаучне, буржоаско-идеалистичке шпекулације са 'националним особеностима', 'индивидуалностима' и сличним терминолошким заобилажењима, помоћу којих се жели продужити третман црногорске нације и црногорске културе у складу са старим буржоаско-националистичким и хегемонистичким интересима појединих друштвених групација у Југославији. (...) Кад постоји нација, постоји и национална култура као основни елемент националног бића, као неотуђиво културно насљеђе и богатство нације. Општи значај црногорске националне културе за све народе Југославије, па и за друге уколико њени домети досежу, ничим није умањен ако се она сматра оним што јесте: црногорском, ако се у школским програмима, антологијама, уџбеницима и свим могућим другим видовима не третира као саставни дио неке друге националне културе. У томе, а потом и цијеломе низу текстова, било засебних расправа или полемика, Радојевић је покренуо бројна важна питања везана за третман црногорске нације и културе, попут питања аутокефалности црногорске цркве, постојања црногорскога језика и црногорске књижевности, те других атрибута црногорскога идентитета. Ипак, средишње мјесто у његовим истраживањима припадало је изучавању црногорске књижевности.
Црногорској књижевности Радојевић је као проучавалац приступао с неколико позиција: као антологичар усмене прозе, као историчар књижевности и као књижевни критичар, неријетко полемички оријентисан.
Његови књижевноисторијски радови објављени су у књизи Токовима црногорске књижевности 1978. године, док су бројни есеји, полемике и расправе обједињени у књизи Оспоравана култура, коју је зналачки припремио Радојев брат Данило 2006. године. Роман Мученици публикован је 2005. године као резултат приређивачкога рада Данила Радојевића.
Радоје Радојевић учествовао је у приређивању четири драгоцјене антологије црногорске усмене прозе публиковане у престижној библиотеци „Луча“ Графичкога завода, односно касније НИП Побједа. Прецизније речено, Радојевић је приредио те предговором и поговором снабдио антологију црногорских народних легенди Вилина гора и антологију црногорских народних бајки Ватра самотвора. Смрт га је спријечила да посао на приређивању антологија народних басни и прича финализује. Тај посао довршио је његов брат Данило, па је за антологију басни Кад је све зборило, за коју је Радоје направио избор, Данило написао предговор и поговор док је за антологију прича Потопно вријеме Данило допунио Радојев избор и књигу опремио предговором и поговором.
Промјена друштвено-политичкога контекста и чињеница да је Црна Гора данас независна држава једва да се одразила на третман црногорске књижевности и њенога укупнога културног насљеђа. Још увијек су у нас бројнији примјери посвајања наше баштине или њенога третмана који је својевремено Војислав П. Никчевић дефинисао синтагмом „Црна Гора у генитиву“, а у новије вријеме и хибридни појмови попут скареднога назива наставнога предмета којима се свјесно пукушавају маргинализовати и потријети сви трагови црногорске националне, језичке и културне самосвојности. Утолико је дјело Радоја Радојевића данас драгоцјеније свједочанство постојаности отпора тежњама ка потирању и нестанку повијесне меморије црногорске. Најважнији Радојевићеви чланци, као и његова библиографија коју је израдила Љиљана Липовина публиковани су у књизи Студије и огледи из монтенегристике коју је 2012. године објавио Институт за црногорски језик и књижевност.
Радоје Радојевић припада узаноме кругу утемељивача савремене монтенегристике. Суптилнога дара да уочи чворишне проблеме књижевнога текста и да понуди луцидна тумачења неразјашњених или мање познатих феномена црногорске књижевности, с јасном свијешћу и визијом о посебности црногорске националне културе и ријетком одважношћу да се супротстави официјелним и увријеженим традиционалистичким посвајањима црногорскога духовнога насљеђа, Радоје Радојевић је супериорно отварао нове странице савремене монтенегристике, израстајући у својеврсну метонимију црногорске интелектуалне борбе и отпора асимилацији и потирању.
