Svako voli da je poštovan i uvažavan, da ga se smatra razumnim, širokogrudim, otvorenim, kooperativnim, da je rado viđen sused, da je cenjen član uže i šire zajednice. Niko ne voli da ga se smatra egoistom, lažovom, glupanom, zadrtom protuvom, nasilnikom. Ukratko, svako voli da je voljen, niko ne voli da je nevoljen, da je prezren, da je parija. To važi za pojedinca, za porodicu, za narod, za državu. I poštovanje i prezir stiču se delima. U životu pojedinaca svakodnevnim ponašanjem, u životu naroda i država unutrašnjom harmonijom (ili disharmonijom), odnosom prema susedima i prema globalnom svetu koji je u permanentnim promenama, koje ako se ne prate – slučaj Srbije – završavaju infantilnom zagubljenošću u svom umišljenom plemenskom svetu. Niko nije ono što zamišlja da jeste, nego je ono što drugi misle i kažu o njemu.
Gde su danas Srbija, srpski narod i društvo Srbije (ako je pod Vučićevim režimom od društva išta ostalo) u odnosu na druge države, društva i narode, posebno u regionu i Evropi? Uvažava li ih se i poštuje ili se na njih gleda sa podozrenjem i dubokim nepoverenjem? Jesmo li zaslugom nacionalne politike i vladajućih “vrednosti” opet došli u poziciju parije, na kojoj smo bili u vreme Miloševićevog režima? Kad je reč o regionu i o tome kako susedi s kojima smo u proteklih tridesetak godina u permanentnom sukobu – što ratnom, što političkom – više je nego sigurno da nas pre tretiraju kao opasnog a ne dobrog suseda, što na nas dosta njih gleda kao napariju. Slično na nas gleda i demokratski svet, Evropa i EU, iako nam daju šansu da se od opakih zabluda otreznimo i emancipatorski prosvetlimo. Oni to ne mogu uraditi umesto nas. Koliko smo susedima i demokratskom svetu dali – i neprekidno dajemo – razloga da na nas gledaju sa dubokim nepoverenjem, prosudite sami.
Kako se stiže do pozicije nevoljenog naroda i države, do pozicije parije, najbolje je pokazati na primeru. Evo najnovijeg vezanog za odnose Srbije i Crne Gore, koji rečito pokazuje kako Srbija – među Srbima valjda najbližim narodom, među Crnogorcima – suludom nacionalističkom politikompostiče hlađenje poštovanja i prema Srbiji, i prema srpskm narodu. Neprekidnim nasrtajima na crnogorski državni i nacionalni subjektivitet, kod tamošnjih građana uporno se podstiče nepoverenje – čak i odijum – ne samo prema agresivnoj srpskoj politici, nego vremenom i prema Srbima kao narodu. Prema narodu zbog toga što se odlučnije i masovnije ne buni protiv te – najpre po Srbe – pogubne imperijalne politike, koja susedima permanentno stvara nevolje.
Nakon što su to učinile mnoge demokratske zemlje i važne međunarodne institucije, i parlament prema Srbiji nesporno prijateljske Crne Gore je usvojio Rezoluciju o Srebrenici. U njoj se osuđuje genocid nad Bošnjacima počinjen jula ’95. od strane vojnih i policijskih snaga Republike Srpske i eksplicitno naglašava da se ne osuđuje srpski narod, nego pojedinci imenom i prezimenom koji su organizovali i izveli taj monstruozni čin. Srbija, njene vladajuće elite– koje od Miloševića do danas beže ne samo od srebreničke srpske civilizacijske sramote kao đavo od krsta simulirajući normalan život i glumeći pomiritelja u regionu (Vučić) – na crnogorsku Rezoluciju i smenu ministra pravde koji ne priznaje srebrenički genocid reagovala je kao oparena. I ona, i njene teledirigovane ispostave u Crnoj Gori. Na javnom medijskom servisu (RTS-u), jedan od jurišnika beogradskih nacionalističkih ispostava u Crnoj Gori Milan Knežević nadugo i naširoko objašnjava da se Rezolucijom o Srebrenici Srbija, srpski narod i Srpska pravoslavna crkva proglašavaju genocidnim, čime se u Crnoj Gori – kako Knežević truje građane Srbije – stvara nova antisrpska atmosfera. Šta reći za te gnusne laži? Zar ista matrica trovanja naroda nije korišćena pre početka ratnog razaranja bivše države, kad se huškao srpski narod u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu protiv naroda s kojim vekovima živi, i kad se lažima i manipulacijama razjarivao nacionalistički gnev u Srbiji usmeren na širenje mržnje protiv drugih naroda bivše države? Zar se iz katastrofalnihposledica tog bezumlja u kojima i danas živimo ništa nije naučilo, pa isto zlo treba primeniti i na prijateljskoj Crnoj Gori samo zato što hoće da bude svoja?
Kad se tako radi, kad se vodi takva politika – kad se na unutrašnjem planu potpuno korumpirana vlast prema narodu odnosi kao prema nesuvisloj stoci a prema institucijama i materijalnim resursima kao prema Alajbegovoj slami, kad se prema susednim državama i narodima po mnogo čemu najbližim srpskom narodu, odnosi sa arogancijom bez imalo poštovanja – do čega se drugo može doći nego do pozicije parije. Ogroman je to greh srpske politike prema vlastitim mladim generacijama koje ludilo, bedu i sramotu ničim nisu zaslužile. Susedni narodi i države će već naći načina da se spase od parije.
