Srbija je zemlja siromašnog trećeg sveta. Vučić ne uživa nikakav ugled izvan Srbije. To kaže Brnabić. Njenoj samospoznaji i potresnom priznanju treba dodati još samo: Vučić ne uživa nikakav ugled ni u Srbiji. Vučićeva moć u zemlji nema ni daleke veze sa ugledom. Ta moć počiva redom na brutalnoj uceni, kupovini i svojevrsnoj strahovladi. Ugled je nešto drugo. Da se do vakcina moglo stići ucenom, mitom ili zastrašivanjem… ko zna, umesto par hiljada možda bi u Srbiju do kraja 2020. stiglo i par stotina hiljada doza. Nije se desilo. Kako stvari stoje, neizvesno je i koliko će vakcina stići do kraja 2021. Toliko o ugledu Vučića, iz prve ruke, to jest iz usta same Brnabić.
Iz usta Vučića, pak, stizalo je do 31. decembra 2020. i par miliona vakcina za žitelje Srbije. Dobro, ne baš za obične žitelje, nego, poređaće prioritete Vučić, za lekare, policajce i vojnike, a onda za ostale – starije i posebno ugrožene zarazom. U međuvremenu, Vučić se predomislio, pa će ovih par hiljada da šalje u domove za stare. Da me čitalac ne shvati pogrešno: odmah je bilo jasno da Vučić laže. Kao što je lagao i za respiratore (umalo ne napisah – poligrafe). Ali, neke respiratore je ipak nosio širom Srbije. Delio ih i slikao se pored njih. S vakcinama mu se slikanje izjalovilo. Verujem, Vučić bi, recimo, kao Bajden, rado zasukao rukav i primio iglu za primer.
Ali, jedno je kada primite jednu (dobro, dve) vakcine od njih više desetina miliona. Sasvim je druga stvar ako primite jednu (to jest, dve) od nekoliko. U prvom slučaju, zaista se daje primer i garancija da je sa vakcinom sve u redu. U drugom, to bi se s mnogo dobrih razloga moglo videti kao samoživost u grabljenju privilegije. Hoće li Vučić odoleti tom iskušenju, videćemo.
Vratimo se na Brnabić, jer njeno priznanje ipak je spektakularno: „Prve količine očekujemo ove nedelje. To svakako neće biti velike količine, ali neće ni biti količine za testiranje… već za vakcinaciju. U januaru i februaru treba da imamo znatno veće količine“. Zašto neće biti velike količine? „Borba za dobijanje vakcina bila je mučna. Jaz između bogatih i siromašnih pretvoriće se u nepremostivu provaliju usled pandemije koronavirusa“. I još: „Jako je malo empatije među najbogatijim zemljama sveta prema onima siromašnijima“. I još: „Do proizvođača se dolazilo političkim vezama, a najveći deo komunikacije vodio je predsednik Aleksandar Vučić, koji o spoljnopolitičkim partnerima u ovom procesu može da kaže više“.
Brnabić ne kaže kada je primetila „jaz između bogatih i siromašnih“, te kada joj se konačno otvorilo da se Srbija pod njom i Vučićem ubedljivo svrstala u potonje. Da li je ona taj jaz barem naslućivala i pre nego što je Vučić obećao par miliona vakcina do kraja godine? Ili je u vreme tog obećanja još živela iluziju „zlatnog doba“. Kada se tačno ta iluzija u glavi Brnabić raspršila? Možemo o tome da spekulišemo. Ovako Brnabić: „Posebno je važno, kao i tokom borbe za respiratore, da je Srbija imala i finansijsku moć ne samo da kupi vakcine, već da da avans, stane u red za te vakcine, i politički kredibilitet da direktno razgovara sa proizvođačima, što ne može svaka država“.
U „zlatnom dobu“, dakle, Srbija ima finansijsku moć a Vučić „politički kredibilitet“. Eto osnove za obećanje za milion i više stotina hiljada vakcina. A onda se „zlatno doba“ naglo završilo, jaz između bogatih i siromašnih se produbio, a Srbija se našla na strani provalije gde su ostali siromašni sa par hiljada vakcina u džepu.
Da se razumemo: samo budala bi mogla da se raduje ovom neuspehu Brnabić i Vučića. Njihovu nesposobnost žitelji Srbije platiće životima. Kao i obično, Brnabić laže istinom. Naravno da je jaz između bogatih i siromašnih već bio dubok i da ga je zaraza još produbila. Nepravda je velika do neba – i u bolesti, žitelji planete deliće se na građane prvog i drugog reda, a linija podele vući će se na osnovu bogatstva, odnosno siromaštva. Pošto smo to rekli, vratimo se Brnabić i Vučiću. Njih dvoje su besprizorno uveravali žitelje Srbije da su ih od 2012. naovamo izvukli iz siromaštva i uveli u red najprosperitetnijih naroda.
Niko drugi, do njih dvoje izgovarali su laži o najvećem rastu domaće privrede u regionu i u Evropi. Njih dvoje su nas uveravali da Srbija nikada nije imala više prijatelja na sve četiri strane političkog sveta i da nikada nije bila više poštovana. Konačno, njih dvoje su kao meru blagostanja u Srbiji i njenog ugleda u svetu uveli broj vakcina. Dok su još sami sebe odmeravali tom merom, rejting im je bio na oko 1,8 miliona vakcina. Ali, kada su se pogledali u ogledalo, to jest kada ih je „izmerio“ svet, pali su na par hiljada. Četiri stotine puta je realno stanje slabije od subjektivne ocene Vučića i Brnabić o svom radu i ugledu. To se može reći i ovako, sve što njih dvoje slažu, treba umanjiti 400 puta, da bi se dobila istina.
Ni to nije sve. Srbija nije oduvek bila zemlja trećeg sveta. Srbija je to postala odnedavno. I za to su bila potrebna dva kolosalna pokušaja, jedan u devedesetima i drugi iz druge decenije dvehiljaditih. Oba puta, svojski su upeli da Srbiju sruše u siromaštvo i u tom nečasnom i razornom poduhvatu konačno iz drugog puta uspeli, upravo Vučić, Brnabić i njihovi politički pajtaši.
