Vlada Crne Gore od proglašenja samostalnosti države 2006. godine vodila je bezbednosnu politiku prema jednom vrlo jasno oblikovanom planu usmerenom ka punopravnom članstvu u NATO.
Zato već sada MAP u proceni izazova i rizika za Crnu Goru može da se tretira kao članstvo u NATO. Naime, VCG se već u velikoj meri prilagodila budućim zahtevima podele zadataka u integracionom procesu. Struktura jedinica sada predstavlja sliku realnih dimenzija brojnog stanja i mogućnosti u obuci koje odbrambeni budžet može da podrži. Prostora za dodatne promene naravno da ima, jer nema večnog idealnog modela strukture. Ona se sada zasniva na vidovskom grupisanju u tri taktičke jedinice brigadnog ranga za kopnenu vojsku, vazduhoplovstvo i mornaricu.
Združena logistika takođe je grupisana u jednu logističku bazu. Po funkcionalnom modelu ostatak strukture čine centar za obuku i niže taktičke jedinice ranga bataljona i čete (počasna garda, četa vojne policije, centar za komunikacije i komandno-informacione sisteme i četa za elektronsko izviđanje).
Takav organizacijski model može da se smatra za fleksibilan i minimalistički jer sada na listi direktno potčinjenih jedinica Generalštabu VCG ne postoji ni jedan sastav koji bi u skorije vreme bio pod preispitivanjem razloga za postojanje. Kroz MAP i uz stručnu pomoć saveznika VCG će pre ulaska u NATO proći kroz niz promena pre svega u pogledu pristupa i zahteva u obuci. Poseban izazov predstavljaće potreba da što brže, što veći broj oficira savlada engleski i još neke jezike dominantne u NATO.
Neka otvorena pitanja rešavaće se u hodu, na primer problem kontrole i zaštite akvatorija. Budžet Crne Gore teško će pokriti trošak pregradnje dve fregate prekvalifkovane u patrole brodove za otvoreno more.
Milioni eura potrebni su da se P-33 i P-34 pretvore u efikasne i savremene patrolne brodove. Kako Crna Gora nema pogodne alternative, ako se ne uloži novac na produžetak životnog veka i modifikacije tih brodova mora se doći do nekih drugih patrolnih brodova da bi se postigao važan zahtev da Crna Gora u ime vlastite suverenosti i bezbednosni i u ime saveznika štiti more.
Problem kontrole vazdušnog prostora predstavlja dobar primer zašto postoje integracije jer niz država NATO ne može da finansira nabavku savremenih lovačkih aviona i održavanje redovne obuke. Radi se o sumama koje približno iznose 1,5-2 milijarde eura za eskadrilu od 14 do 24 aviona zavisno od izbora proizvođača, uslova ugovora, naoružanja. Simbolična nabavka od nekoliko aviona ne može da se ostvari zbog nerentabilnosti obuke i održavanja, a eskadrila predstavlja prevelik teret i za Srbiju, Hrvatsku i druge države regiona sa znatno većim odbrambenim budžetom od Crne Gore.
Zato se zaštita vazdušnog prostora poverava saveznicima iz NATO, a na nacionalnom nivou Crna Gora moraće da održava radarske osmatračke stanice i centar za kontrolu suverenosti u vazdušnom prostoru zadužen za prikupljanje i razmenu podataka. Jedan vrlo čest mit kaže da se strani lovci puno plaćaju, ali realne prilike su nešto drugo: tri pribaltičke države štite na smenu lovci koji dolaze iz raznih članica NATO na trošak svog nacionalnog budžeta. Doduše, pribalitičke članice NATO platile su radare za integrisani regionalni sistem kontrole vazdušnog prostora.
Dakle, postoje troškovi koje Crna Gore neće moći da plati, ali ima puno toga što može da se učini unutar iznosa od četrdeset i više miliona eura za godinu na koliko će u narednim godinama moći da računa VCG.
Do sada je već obnovljeno pešadijsko naoružanje, deo voznog parka, modernizovane su četiri helikoptera “Gazele” itd. Nesavladivi izazov biće plate. Sada kada se Crna Gora nalazi pred vratima NATO podrazumeva se da će standard profesionalaca u uniformi VCG biti doveden do nivoa koji neće biti u drastičnoj nesrazmeri sa stranim standardima. Nisu u NATO samo bogati i prebogati, ali teško se može zamisliti da se održava VCG sa profesionalnim vojnicima sa par stotina eura mesečne plate.
Zato možda sada najozbiljniji izazov za odbranu Crne Gore predstavlja standard kadrova jer dobar profesionalac mora da ima snažne motive, ali i usredsređenost na zadatak, a ne na potragu za novcem za preživljavanje.
Solidna plata i status su preduslovi za gradnju karijere jer se profesionalni starešina stvara godinama, a sa odlaskom u civilne poslove odbrambeni sistem gubi novac uložen u kontinuiranu obuku. Posebno drastični primeri su iz tehničkih rodova kao što su avijacija i mornarica, gde će VCG obzirom na vrlo skromno brojno stanje često imati samo po nekolicinu ili čak jednog dobrog poznavaoca neke od usko određenih veština.
Poseban izazov predstavljaće izvoz bezbednosti. Doduše odlazak u međunarodne operacije podrazumevao bi se čak i ako bi Crna Gora bila neutralna, ali sa MAP postaje važno sredstvo za sticanje referenci pred saveznicima. Iako se ne postavlja kao formalni uslov za MAP i punopravno članstvo odlazak kontigenta VCG u misije pod komandom NATO ne može se izbeći.
Ako Crna Gora želi da koristi odbrambeni štit NATO od nje se očekuje da sama pokaže nameru da podrži saveznike i to na vrućim tačkama. Sasvim prirodno od kandidata za članstvo se traži da pruže i više u odnosu na neke stare članove koji su svoje pozicije već odavno obezbedile. Kada se krene u rad (ili rat) u inostranstvu primarni motiv biće novac i sa tim se mora računati, posebno ako se ima u vidu da se Crna Gora odlučila za to da šalje samo dobrovoljce.
Odlazak u Avganistan neće biti generator bezbednosnih problema za Crnu Goru na domaćem terenu kako to često tvrde kritičari približavanja NATO. Međunarodni terorizam udara tamo gde se pronađe prilika, a ne po sistematičnom mehanizmu "kažnjavanja" za slanje jedinice u inostranstvo.
Terorizmu su izloženi svi, što dobro pokazuje primer Rusije koja iako se drži na distanci od američkih fraza o globalnom ratu protiv terora ima više unutrašnjih problema sa islamskim ekstremizmom od svih članica NATO.
Naravno, za pripadnike crnogorskog kontigenta u ISAF rizici će biti visoki, ali oni su prizhvatili uniformu kao poziv i dužnost da štite interese otadžbine. Moderni svet ne prepoznaje samo usko odbranu nacionalnih granica kao zaštitu interesa već i nagrade koje slede za međunarodno odgovorno postupanje.
( Autor je vojni analitičar i stručnjak za bezbjednost)
