Mnoge rasprave u Crnoj Gori bi stale kada bi popis stanovništva sadržao pitanje - ko je za nezavisnu Crnu Goru a ko je protiv nje, i ko hoće Crnu Goru u Evropskoj uniji a ko u Srbiji. Neki se boje da to pitaju, ali bi svi želeli da to znaju.
Naravno, to bi moglo biti referendumsko pitanje i ne spada u sadašnju popisnu rubriku. Verovatno su u zabludi oni koji misle da će odgovor na ta pitanja ipak dobiti iz popisnog izjašnjavanja stanovnika Crne Gore o tome ko je Crnogorac a ko je Srbin. Svi su Crnogorci, bez obzira na etnicitet.
KO JE KO U CRNOJ GORI
Doduše, kir Porfirije Perić se ne bi složio sa nama budući da on zna da nisu svi Crnogorci – Crnogorci, bez obzira na nacionalnost, već da su svi Crnogorci jedino Srbi. I da su čak to po dužnosti. Kaže im on 14. oktobra 2023. godine u podgoričkom Hramu Hristovog vaskrsenja da oni ispovede „svoj identitet kao vernici Srpske pravoslavne crkve, (kao) govornici srpskog jezika i kao dični pripadnici srpskog naroda… to je pravo, odgovornost i dužnost svakog od nas“. Uh, ako Periću govor ne napiše Irinej Bulović, on ne uspeva da postiže epski ton.
Patrijarh Porfirije Perić će pri tome svakako najumešnije objasniti zašto je dužnost vladika pod Beogradskom patrijaršijom, počev od njega, da nijedan među njima nema srpsko monaško ime već svi nose imena iz predsrpskog patrističkog doba hrišćanstva? I zašto ne krste mušku i žensku decu srpskim imenima već poplavom jevrejskim, grčkim, rimskim, persijskim, judeizovanim italijanskim, francuskim,
nemačkim i drugim imenima? I zašto su srpske pravoslavne mitropolije u 18. i 19. veku progonile narodni srpski jezik u korist rusko-slovenskog jezika ? I zašto su mitropoliti bili protiv zasnivanja srpske azbuke?
Crkva je zaštitnik „srpske ćirilice“? Nije bila. Takva ćirilica originalno od starine ne postoji. Upravo u rukama držimo originalni primerak prvog „Srpskog kuvara“ – kohbuh, sa 302 recepta po nemačkom manastirskom kuvaru sleđenom u Manastiru Krušedol na Fruškoj Gori iz 1855. godine, štampanom u Novom Sadu, koji je sastavio tamošnji jeromonah Jeroteja Draganović.
Ha, možda i skuvate govedinu po njegovom receptu? Ako ne, neće biti čudno, nije pisan današnjom ćirilicom, a i jezik je rusko-slovenski, nije srpski. A taj nesrpski jezik čak i danas poneki književnici u Beogradu brane kao naš izgubljeni identitet. Taj „identitet“ je stvoren posle 1726. godine, kada su ruski sveštenici po nalogu Petra Velikog (umro je 1725. godine) sa našima stvorili veštački „srpski jezik“.
ČIJA JE ĆIRILICA
Zar Patrijaršija neće da kaže da je „srpska ćirilica“ poreklom „bugarčica“, koja je modifikacija sveslovenske azbuke Kirila i Metodija?
Kaluđer Julijan (Sava) Mrkalj i potom Karadžić (vrlo malo, sedam intervencija na Mrkalja, posle 1814 . godine) su je doterali na današnji oblik. Kordunaš Sava Mrkalj je stvorio gotovo sadašnju ćirilicu 1810. godine. A Mrkalja je vojvođanska srpska crkva, posebno mitropolit Stevan Stratimirović, odmah krenula da bezdušno proganja i batina, i mučki ga je izbacila iz Manastira Gomirje u Gorskom Kotaru, u Hrvatskoj, posle 1813. godine. I gonila ga pomračene ubitačne svesti sve do vojnog zatvora u Glini 1827. godine, gde je opet bio batinan.
I nastavila je Crkva da ga ponižava sve dok nije potpuno poludeo i lud umro u duševnoj bolnici u Beču 1833. godine. I sad, kako to da opozvanog đakona Mrkalja naknadna konzistorijalna vladičanska bratstva nisu do danas proglasila za svešteno-mučenika i sveca iako je Crkva 1868. godine preuzelo njegovo delo odlukom Kneževine Srbije. Ko je tu „dični Srbin“, Mrkalj stradalnik ili Crkva dželat?
Opet „uh“. Krivo nam je što ga je u Gomirju proganjao i arhimandrit Josif Rajačić, budući lički doseljenik u Vojvodini i srpski patrijarh iz Sremskih Karlovaca od 1848. godine i prvi predsednik Vojvodine, Srpskog Vojvodstva. Mi mislimo da je Rajačić najveći srpski patrijarh svih vremena. Ali , niko se okupan od greha nije rodio.
ŠTO BI BILA SREĆA
Bila bi sreća kada popis stanovništva ne bi u Crnoj Gori bio instrument za njenu državno-crkvenu okupaciju iz Beograda.
Najveća sreća bi bila kada bi Vladu u Podgorici više zanimalo koliko ima omladine i radnih ruku za posao a koliko ih je bez hleba, koliko ima plodne zemlje, koliko ima bogatih i siromaha, koliko je prave rakije „Prvijenca“, a koliko šećernih podvala, koliko ima krava muzara, studenata, koliko je vrsta legalnih domaćih prihoda od znoja i renti, a koliko od inostranog kapitala, da li ima dostojnih režisera Veljku Bulajiću, gde su čiste reke i šume, koliko je morske obale oteto od naroda za bogataške vile i hotele, koliko ima skenera i bolničkih kreveta, i ima li u školama dovoljno krede, računara, lopti i načitanih učitelja…
Ali nije uvek tako. Ne jedino zbog interesa Beograda i iredente u Crnoj Gori, već i zbog naloga Ujedinjenih nacija od čijih se pitanja sastoji popis stanovništva.
Navodimo vam direktna uputstva Generalne skupštine šta su glavna a šta sporedna pitanja na popisu. Ima ih dvadeset. Ovo su glavna: 1. Geografsko i uobičajeno mesto boravka; 2. Nosilac domaćinstva i porodice; 3. Pol; 4. Starost; 5. Bračno stanje; 6. Rođena deca; 7. Mesto rođenja; 8. Tip delatnosti; 9. Zanimanje; 10. Ekonomska oblast rada; 11. Zaposlen-nezaposlen, i društvena i politička aktivnost; 12. Državljanstvo; 13. Jezik; 14. Etnička ili verska pripadnost; 15. Obrazovanje: Pismenost i stupanj obrazovanja; 16. Vrste škola i posećenost.
A ovo su izvedena, sporedna pitanja: 17. Ukupno stanovništvo; 18. Gradsko stanovništvo i stanovništvo unutrašnjih područja; 19. Odnos između gradskog i ruralnog stanovništva; i 20. Struktura domaćinstva i porodice.
Ne pridržavaju se svi ovih uputstava, neke države hoće da te pitaju koje si vere i nacije i koju političku ideologiju ispovedaš, a neke to neće.
Popisi su oblik radoznalosti tekućih političkih snaga i njihovih ideologija i nisu univerzalna obavezna formula. Amerikanci, recimo, ne odobravaju raspitivanje o nacionalnosti jer su svi Amerikanci, a najmanje 14 islamskih država ne dozvoljava da iko kaže da je ateista – a njegovo javno ispovedanje je u 13 država kažnjivo smrću.
U Engleskoj stanovik Londona pod pretnjom kazne ne sme na popisu reći da je „Englez“ već da je Britanac. A nasuprot njima Škoti, Irci i Velšani smeju reći šta su. Oni svi imaju i svoje federalne države, jedino je Englezi nemaju, ne postoje engleski parlament i vlada.
NOĆNI I DNEVNI STANDARD U CRNOJ GORI
U Crnoj Gori se svaki čovek popisuje po mestu gde prijavljeno spava, a ne gde u svetu po danu radi – to je standard UN posle Drugog svetskog rata.
Međutim, države nisu pod pretnjom kazne obavezne na njega. Ovaj „noćni standard“ izbacuje iz broja pozvanih na popis sve one Crnogorce koji rade u Srbiji i u svetu – a nemaju crnogorski pasoš. Mnogi se time svakako osećaju povređeni, posebno oni u Zapadnoj Evropi, a rođeni u Crnoj Gori, ali to ne mora biti loše po unutrašnje stanovništvo s obzirom na veliku crnogorsku emigraciju u Srbiji. Ova je zbog „noćnog standarda“ u Crnoj Gori izgubila zube i ne može iz Beograda da ujeda Crnogorce u domovini.
To ne mora uvek biti tačno ukoliko se uzme u obzir da predsednik Vlade i predsednik Skupštine Crne Gore navodno nose dvostruko državljanstvo, srpsko i crnogorsko, stečeno posle referenduma od 2006. godine. Zakon o državljanstvu Crne Gore ne priznaje dvostruko državljansto Crnogoraca u Srbiji posle 2006. godine, ali sila boga ne pita.
Nekima u Srbiji verovatno prija da drugi uzimaju naše državljansvo, a da onda u svojoj staroj zemlji kroje tamošnjem narodu kapu po našem aršinu.
Zato je Koštuničina vlada u Srbiji htela da dnevnim standardom potuče Podgoricu na referendumu o nezavisnosti 2006. godine poturanjem spiska Crnogoraca u Srbiji, baš zato što je njegova beogradska vlada znala da se ogromna većina Crnogoraca u Srbiji izjašnjava kao srpska, nosi njen pasoš - ali nema noćnu adresu u Crnoj Gori. Svakako da svi Crnogorci u Srbiji nisu za ukidanje himne ,,Oj svijetla lijepa majska zoro“, ali je rizično pustiti ih na konzularne kutije u Beogradu samo zbog porekla rođenja. Njihov radni dan u Srbiji ne sme biti noćna mora za Crnu Goru.
Stoga je dobro da svako mora imati crnogorsko državljanstvo i krevet u domovini ako hoće na popis Podgorice. To je i najveća popisna brana velikosrpskoj intervenciji Beograda protiv Crne Gore. I ona je u skladu sa popisnim pravilima Ujedinjenih nacija i garancija je za očuvanje suvereniteta naroda koji živi u svojoj zemlji, a ne izvan nje.
Ali ta garancija nije dovoljna za mir u Crnoj Gori.
ŠTO JE SPORNO SA POPISOM
Kvalitet vladavine postojeće parlamentarne većine u Crnoj Gori kompromituje nepristrasnost popisa naroda. Mi delimo sumnje mnogih koje su zasnovane na primerima iz pripreme popisa da će on u mnogo čemu biti izveden zloupotrebom propagande i organizacione snage sadašnje vlade.
U vlasti preovlađuje neprijateljstvo iredente prema sopstvenoj državi i trpeljivost partije ,,Evropa sad“ prema velikosrpskom nacionalizmu. Popisu preti neregularnost i s obzirom na očiglednu intervenciju vlasti iz Srbije i „srpske“ političke naredbe Beogradske patrijaršije.
Izmenom Zakona o popisu stanovništva, koja je predložena, je moguće administrativnim poboljšanjima povećati slobodu izjašnjavanja građana tako što će u popisnim timovima biti predstavnici opozicije i što će i oni nadzirati brojanje izjava ispitanika. To je, naravno, politički odgovor opozicije na navodno pripremanje partija na vlasti da pritiskom na građane osiguraju pristrasno postignute ,,podatke“ ili da ih i krivotvore. Taj kontrapotez opozicije je stoga iznuđen.
Mi ne možemo znati da li bi Ustavni sud Crne Gore poništio moguću zakonsku zabranu popisne propagande partija, kao i preporuke civilnog sektora kako da se građani izjašnjavaju i stavove uticajnih ličnosti – jer je to oblast shvatanja demokratskih sloboda. Kako štampi zabraniti da prenosi popisnu političku aktivnost i da ne utiče na popis? To je deo njene slobode. Štampa koja ćuti je u demokratiji malo kome potrebna.
A čak i da se zakonom zabrani domaćim političkim snagama da utiču na popis, to se ne može sprovesti na internetu, kablovskim televizijskim kanalima i radio-stanicama iz inostranstva. Ne mogu se zakonom obuzdati ni neformalna kapilarna dejstva domaćih partija po komšiluku. A posebni izazov takvom restriktivnom zakonu bi uputile maskirane službe iz Srbije, Banjaluke i Srpska pravoslavna crkva svojim propovedima ex catedra po svojim hramovima i ceremonijalnim zborovima vernika.
JEDNA GREŠKA DOBRONAMJERNIH IZ SRBIJE
Mi se ne slažemo sa izjavama nekih uglednih ličnosti iz Srbije da su Srbi u Crnoj Gori neprijatelji svoje Crne Gore i da će biti odgovorni za njenu propast u korist beogradske dominacije. Takva tvrdnja o Srbima nije oprezna. Zašto?
Zato što su samo velikosrbi izdajnici Crne Gore, a njihove partije se u narodu znaju, a zna se i odakle im novac i odakle im puške stižu. Ali takvi nisu - sigurni smo u to, na desetine hiljada crnogorskih Srba koji neće predati svoju zemlju u ruke Srbijancima, jer oni neće zgaziti grobove predaka.
Svako ko sve crnogorske Srbe optužuje da su grobari Crne Gore i odbacuje im pravo na učešće u vlasti u Podgorici, čini stratešku političku grešku. Ti autori, makar da iz dobre volje žele da sačuvaju nezavisnu Crnu Goru, doprinose povećavanju konfliktnog intenziteta u crnogorsko-srpskom dualnom etnicitetu i daju za pravo beogradskoj propagandi da su Srbi u Crnoj Gori novi Jevreji.
Nisu oni novi Jevreji, to nije istina, niko ih ne diskriminiše, ali jeste istina da su, potpuno suprotno, velikosrbi od 2020. godine na ovamo diskriminatorno svojim kadrom napunili sve državne službe i preuzeli ekonomsko vođstvo u Crnoj Gori. Čudno je to da velikosrpska manjina u odnosu na celinu crnogorskog stanovništva vlada njime kao većinom, a govori da je jevrejski potlačena i plače.
Popis stanovništva neće pokazati da li su Srbi izdajnici Crne Gore, jer će popis jedino pokazati koliko ima Srba. Popis nije referendum o budućnosti države. U tu zamku iredente ne bi se smelo pasti. Čak i da na popisu bude relativno više srpskog naroda nego ranije, to neće davati za pravo velikosrpskim partijama koje galame iz Nikšića, Berana, Budve, Herceg Novog, Pljevalja, Bijelog Polja i drugih mesta, da denacifikuju Crnogorce i pripoje Podgoricu Beogradu da mu ona bude manja opština od Palilule.
Nema sumnje da je crnogorski etnicitet na strani crnogorske zastave, ali nema sumnje ni u to da su Srbi izvan velikosrpske grupacije to isto.
LABAVI ZAPAD
Zapad ne zna šta hoće.
Od 1999. godine, od tadašnje NATO intervencije u SR Jugoslaviji do obaranja Đukanovića u Crnoj Gori i pristanka na kombinovanu podgoričku vladu sastavljenu od secesionista i atlantista iz 2023. godine, teče nejasna politika Vašingtona i Brisela šta oni žele u našem prostoru. To se odnosi i na Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. A kod njih je još gore nego kod nas, jer Evropska unija muči Makedoniju od 1991. godine, a Sarajevo muči od Dejtona 1995. godine do sada, uprkos tome što je Makedonija otišla u NATO. Jedino gde je Zapad odlučio da čisto odluči šta da radi jeste kod osnivanja nezavisnog Kosova.
U Crnoj Gori je Zapad 2020. godine napao Đukanovića a da nije osigurao proatlantsku zamenu za njega. U protekle tri godine je mirno posmatrao jačanje probeogradske iredente i antisekularno osvajanje imovine i javnog prostora Srpske pravoslavne crkve. Sada ćuti na novu zabludu. Ćuti o mogućnosti koegzistencije velikosrba sa proevropljanima u Spajićevoj vladi pod slabim Milatovićem, a sa Mandićem u Skupštini.
To što ambasadori Evropske unije i većina članica NATO-a nisu želeli da 10. novembra 2023. godine, odu kod Mandića na Dan parlamentarizma Crne Gore, ne znači mnogo.
Jer, ukoliko mirno posmatraju da su glavni sagovornici Mandića u Vili „Gorica“ bili crnogorski kir Joanikije Mićović – koji je glavni prisvajatelj državne crkvene imovine Crne Gore u ruke Beogradske patrijaršije i Bosanac kir Atanasije Rakita – bivši vikar kod patrijarha Pavla Stojčevića i glavni sagovornik Đinđića da obnovi finansiranje Crkve i zavede neobavezno versko obrazovanje u Srbiji – onda će sutra gledati raskole u Crnoj Gori mnogo veće od onih u Srbiji.
U Srbiji nije bilo međunacionalnog slovenskog sukoba (sem neslovenskog na Kosovu) već građanskog, dok u Crnoj Gori može istovremeno doći i do međunacionalnog i socijalnog sukoba. U Srbiji je glavnina srpskih nacionalista u opoziciji pre obaranja Miloševića 2000. godine bila proatlantske vizije, dok su u Crnoj Gori srpski nacionalisti bili i ostali probeogradske i promoskovske orijentacije. I sada je glavnina nacionalističke opozicije u Srbiji ipak uz velikosrpsku i anticrnogorsku politiku Aleksandra Vučića.
A nas će baš zanimati kako će se na popisu nacionalno izjasniti stanovnici iz Velimlja kod Nikšića, odakle je kir Joanikije Mićović, jer su se 2003. godine sa preko 73,5 odsto upisali kao Crnogorci. He, he, zna on kako da ih obrlati. Obično je novac dovoljan.
GDJE LEŽI ŠANSA ZAPADA
Posle predstojećih izbora 17. decembra 2023. godine, Srbija će verovatno ući u krizu vlade. Čak ako opozicija i ne pobedi u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, i ne pobedi na parlamentarnim i vojvođanskim izborima, ona će se sa snagom više približiti Vučićevoj partiji nego ikada do sada, posle 2012. Skupštine će se pretvoriti u čestu borbu glasnih grla, a ne u disciplinovani rivalitet ideja. Verovatno će se opet ići na vanredne izbore, a sa svakim njihovim ponavljanjem, Vučićeva partija će iz borbe izlaziti sa sve većim modricama.
Bude li još Beograd dobio na severu Kosova instituciju koja se zove Zajednica srpskih opština, onda će se dodatno ohladiti sadašnja nacionalistička zanesenost stanovništva kojom je režim u Beogradu držao narod od uvida u svoje siromaštvo i dekadenciju.
Ako tako bude, onda će oslabiti i pritisak Beograda na Podgoricu i to bi bio božji dar Crnogorcima da obnove evro-atlantske procedure i potisnu iredentu. To bi bio i poziv Briselu i Vašingtonu da povećaju pomoć Podgorici i njenim proatlantskim snagama, i da time ukinu neizvesnost oko crnogorskih sumnji da su neodlučni i čak slepi.
I ako tako bude, predviđeni popis u Crnoj Gori posle 30. novembra 2023. godine će tada imati manju motivacionu moć za rasprave oko toga čija je Crna Gora, a više će poručiti narodu da se hleb ne mesi od pesama uz logorsku vatru, već od brašna, i uz Njeguški pršut i Nikšićko pivo. Ko je protiv toga?
